Devedesete godine su u onom srećnijem delu sveta zapamćene kao dobre godine. Što se nas tiče, iz tog vremena čuvamo sasvim drugačije uspomene.
Era socijalizma je završena ali tranzicija nije počela, tako da smo se našli u jednom posebnom stanju iz koga se nije video izlaz. Tako je i razvoj grada bilo teško zamisliti. Kranovi su nestali sa subotičke panorame još krajem osamdesetih godina. Preduzeća više nisu zidala stanove za radnike dok, s druge strane, o stambenim kreditima nije moglo ni da se sanja. Dakle, nekretnine samo za gotovinu. Jedno od prvih preduzeća za koje više nije bilo posla, bio je „Integral“.
Inflacija, sankcije i nedostatak bankarsko-finansijskog sistema obeshrabrili su mnoge preduzetnike. Pod takvim uslovima, neki su se ipak upustili u investicije, sa promenjivim uspehom.
Kako je tada zamišljan razvoj grada u budućnosti? Prosečan Subotičanin nije ni video potrebu za izgradnjom. Broj stanovnika nije rastao, a na tržištu nekretnina je bilo dovoljno stanova i kuća.
Zbog toga su malobrojni građevinski poduhvati praćeni sa velikom pažnjom. Bilo ih je na svaki prst po jedan, i još toliko onih koji nisu uspeli u svojoj nameri. Jedan je od njih je i nova zgrada u Drapšinovoj ulici.
Zgrada u Drapšinovoj 12
Početak devedesetih bio je zlatno doba ovog sokaka. Šetnja gradom obavezno je završavala na kaldrmi, između lepo uređenih kafića. Za razliku od enterijera, izgradnje novih objekata nije bilo. Doduše, leta 1992. godine pojavio se oglas za prodaju lokala na adresi Drapšinova 12.
Nova dvospratna poslovna zgrada imala bi po 260 m2 na svakoj etaži. U oglasu piše da je plaćanje moguće na osam rata.
U tom trenutku na toj adresi je bila igraonica/fliperana koju su tinejdžeri ubrzano „trošili“, sve dok na koncu nije izbio požar.
Od tada ovaj objekat traži svoju pravu namenu i izgled. Od dvospratnice iz 1992. ostao je samo crtež.
Bazen u Dudovoj šumi
Polovinom devedesetih najavljen je projekat pokrivenog bazena u Dudovoj šumi. Činilo se da će na red doći ispunjenje ove stare želje ljubitelja vodenih sportova. Međutim, kada je ceo plan izašao na videlo, pojavili su se i razlozi sa skepticizam.
Svako ko je poznavao naše finansijske prilike tada, video je da ideja izgleda preambiciozno. Izraz „održivost“, još nije bila u upotrebi ali su se mnogima nametala pitanja: Da li imamo mogućnosti da pod krov stavimo čitav kompleks bazena sa tribinama poput hale sportova? Da li će predviđeni kafići i butici u sklopu zdanja biti privlačni ako su na lokaciji iza Dudove šume, van bilo kog prolaznog puta ili pravca kuda se građani kreću?
Pojedini iskusni političari su smatrali da je važno nešto započeti i na taj način izvršiti pritisak na gornje nivoe vlasti od kojih se očekivala finansijska podrška. Skeptici su smatrali da od toga neće biti ništa i da je to samo još jedan od fantomskih „projekata“. Ipak, radovi su započeti i oni će ostati teret svakoj narednoj političkoj garnituri, sve dok se od projekta nije odustalo i dok nije podignut drugi bazen, na Prozivci.
Atrijum Gradske kuće
Godine 1995. najavljeno je uređenje dvorišta Gradske kuće u pešačku zonu sa kulturološkim, poslovnim i zabavnim sadržajem. Štampana je brošura, potencijalni zakupci lokala su pozvani na prezentaciju ideje, mediji su sa zanimanjem pratili projekat…
Ideja o uređenju atrijuma nije bila nova. Pokrenuta je još krajem 60-ih godina i bila je aktuelna narednih petnaest godina. Sedamdesetih godina je oko Gradske kuće još tekao auto saobraćaj tako da se plan o jednoj pešačkoj uličici kroz najvažnije subotičko zdanje činio izuzetno privlačnim. Podsećala bi na neke mediteranske gradove, nasuprot širokih vojvođanskih šorova. Iako je 70-ih bilo mnogo stabilnije vreme, taj poduhvat nikada u potpunosti nije ostvaren. Otuda čudi entuzijazam ratne 1995.
Kako se pojavila iznenada i neočekivano, tako je preko noći ova tema nestala sa dnevnog reda.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sto jes jes. Devedesetih se u sektoru zajednickog stanovanja bas malo gradilo ali je suboticki duh bio daleko jaci, vedriji i jedriji….jedna od retkih zgrada izgradjenih u to vreme, bila je mala zgrada na uglu Jovana Mikica i Adolfa Singera. Godinama pre izgradnje te zgrade, na tom placu je bio totalni haos….znaci korov do korova i mini deponije…tek jednog dana neko je na ulaz u haos postavio lep veliki znak na kom je pisalo – „Subotički nacionalni park“. Taj znak je posle dve, tri nedelje skinut i veoma brzo je pocelo rasciscavanje tog placa i izgradnja stambenog objekta.
Medjutim, jedan veliki poslovno-stambeni objekat u samom centru grada izgradjen je 1994. godine i u to vreme predstavljao je pravo osvezenje u gradu. Da li znate o kom se objektu radi? Ugao Branislava Nusica i Djure Djakovica – – Dafinina zgrada. Za svoje vreme bio je poprilicno moderan a naspram skarabudzevinki koje su se gradile pocetkom dveiljaditih, to je bila ultra moderna gradjevina! I dan danas izgleda jako dobro, dosta bolje nego mnogi objekti izgradjeni posle te zgrade. Uvek kad sam stigao, uzivao sam u gledanju napredovanja izgradnje…posle sam isao da brojim kola na E5 u oba pravca.
Medjutim…….NIJE BAS SVE STAJALO U GRADU!
VALLÉE DES VOLEURS
Iako su gradnja i kranovi devedesetih bili retki, jedan deo grada je doziveo renesansu i to kakvu!!!! Jedan od najvecih gradjevinskih poduhvata koji je grad ikada iskusio, finansiran privatnom inicijativom.
VALLÉE DES VOLEURS
Projekat buducnosti za novopecene bizmismene, bizmismene kojima je odjednom krenilo radeci bizmise koji su bili legalni samo u ta vremena.
VALLÉE DES VOLEURS
Neki od tih bizmismena a i njihovi potomci, jave se ovde i danas….vole da prokomentarisu kako su ta vremena bila dobra a ova ne valjaju….
VALLÉE DES VOLEURS
Mesto gde su Pacove, Zmije i Narkomane….zamenile Zmije, Narkomani i Pacovi!
VALLÉE DES VOLEURS
Ako ste sredinom devedesetih zeleli da vidite kran u funkciji, na ovom mestu imali ste priliku da ga vidite uzivo!
VALLÉE DES VOLEURS
Zato sto je ukus passe forma, zauvek proterana ukusima devedesetih.
Steta sto se stalo samo na crtezu. Svidja mi se kako je zamisljen taj objekat.
Devedesete su godine u kojima je stalno nešto nestajalo. Nestade robna kuća „Standard“, „Triglav“ i „Dubravka“ otišli u istoriju, Alpina , Peko, Slovenijales. Onda su došli na red i lokalni mastodonti poput „novembra“, „Severa“ i „Zorke“…dugačak je spisak. Pojavili su se šverceri, moda da se nosi ružna najlonska trenerka u školu, hiperinflacija, a nakon toga i novi bogataši koji su svoj prvi milion zaradili ilegalnom preprodajom svega i svačega. Benzin smo kupovali iz flaša na pijaci, bujao je nacionalizam ,a razne protuve i bitange su postale politički faktori . Onda je došao peti oktobar, kratkotrajni tračak nade ,koji je vešto urušen . Ponovo su devedesete, (trenutno) nemamo hiperinflaciju, ali imamo protuve.
Stvarno, ulica Petra Drapšina je 90-tih bila u relativnom cvatu. Galerija, Gustav, Bunker i razni butici. Centar preduzetništva. Danas izgleda ko napušteno groblje, prazne kuće i lokali u poluraspadu išarani grafitima, puno smeća. Kako to da jedna centralna ulica, kulturološko nasleđe, starog grada bude tako zapuštena a da se sa druge strane gradi mnogo više nego ranije. Moguće da su te građevine zaštićene u zavodu za zaštitu spomenika pa seljaci sa parama ne mogu da priđu…Drugo, što je puno biznismena koji su visili tamo nestalo iz grada. O čemu se tu radi?