Kako sam dobio ime Kornelije

Prvi Kornelije u našoj muzičkoj istoriji, bio je Kornelije Stanković iz Budimpešte. Prvi školovani srpski kompozitor rodio se u Budimu 1831. godine, gde je i sahranjen 33 godine kasnije.

 

Na sledećeg velikog Kornelija čekalo se sto godina.

 

Kornelije Bata Kovač, čuveni kompozitor zabavne muzike potiče iz mađarske familije muzičara iz Subotice. Deda je bio dirigent subotičke Opere, otac Josip vladao je violinom, trubom i trombonom. Brat Mihajlo, novinar, nekada ambasador u Beču, takođe je svirao klavir i nastupao na festivalima. Iako je „Vojvodina u malom“, Kornelije nije rođen na severu, već na samom jugu Srbije, u Nišu.

 

–"Moja majka je iz Niša. Otac je tamo nešto radio još 1940. godine, i moji roditelji su se tu upoznali, uzeli se, i ja sam se zato rodio u Nišu. Dakle, imam i mađarske i srpske krvi. "

 

–"Otac je želeo da mi da dedino ime, ime svoga oca koji se zvao Kornel. I tu su nastali problemi, jer se majka, koja je rođena Nišlijka, našla u čudu. Kako će sad dete da se zove Kornel usred Niša, za vreme okupacije?! Zamislite tu situaciju, većina Nišlija bi mislila da sam Nemac. Pronašli su kompromisno rešenje i nadenuli mi ime Kornelije, jer je postojao još jedan takav –Kornelije Stanković, naš kompozitor koji je, takođe, imao veze i sa Mađarskom i sa Srbijom. "


–"Moje ime i dalje mi je čudno i imam neki specifičan odnos prema njemu. Previše mi je nekako mekano. Da je moglo da ostane Kornel, koje je tvrđe, jače, snažnije… Kornelije je, onako, blago, romantično… S obzirom na čudno i dugačko ime za niški kraj, ljudi su me tamo kasnije prozvali Bata i tako sam ostao Bata!"

 

kornelije-kovac

 

Taj miris zove… 


Posle okupacije porodica Kovač se preselila u Suboticu, odakle je i glava kuće, otac Josip. Očigledno podstaknut pitanjem o svojoj prošlosti, Bata Kovač se sa smeškom vraća u ulicu svog detinjstva i pokušava da se priseti što više detalja, koliko zbog čitalaca toliko i zbog sebe. Da zaborav ne bi progutao te najlepše dane života… 


– "Ulica mog detinjstva zvala se Šantićeva – kaže, sa lakoćom kao kroz stih. Naša porodična kuća bila je poslednja u nizu. Tom ulicom nisu prolazila vozila, pa smo mogli da igramo fudbal po ceo dan. To je bilo sjajno detinjstvo. Imao sam tri drugara koji su bili Mađari i sa kojima sam nerazdvojan. Naravno, u to vreme govorio sam mađarski, a govorim ga i sad, ali ne više tako ispravno. Nažalost, ne znam da pišem na tom jeziku, dok moj brat Mihajlo i govori i piše, jer je u gimnaziji kao drugi jezik uzeo mađarski. 
Porodičnu kuću delili smo sa dedom i babom, oni su živeli u jednom krilu, a mi u drugom. Imali smo baštu sa malim vinogradom i malim voćnjakom, golubarnik sa 50 golubova i to je nama klincima izgledalo kao jedno ogromno prostranstvo."

 

"Iz detinjstva najsnažnije pamtim jedno divno drvo ljubičastog jorgovana i drvo zove, koje je imalo tako neverovatan miris… I sada kad kažem zova, ja vraćam taj miris u nozdrve… taj jaki miris, zauvek je ostao u meni. I dan-danas po prodavnicama tražim sok ili čaj od zove…"



KOMENTARI

  1. Aleksa kaže:

    Poštovani g.Kornelije

    Naprosto sam zaprepašćen da na Vaš tekst nema ni jednog komentara. Pa zar je moguće da se više niko ne seća Vašeg oca,uz čiju muziku su odrastali mnogi subotičani, slušajući je bilo u pozorištu, bilo na igrankama u sali Partizana ili Bašti JNA. Vi ste nabrojali instrumente na kojima je on svirao, ja se sećam da je svirao i klavir i gitaru, u pozorištu u predstavi na mađarskom jeziku Hawai rózsája čak i havajsku gitaru.

    Ja sam imao sreću da ga lično poznajem, jer je jedno vreme uvežbavao orkestar mladih u Domu grafičara. gde sam i ja povremeno svirao a i Vi ste navraćali i svirali  klavir ili harmoniku, a harmoniku je svirao Vaš komšija Bela Ivić, bubnjeve Karčika Aroksalaši, i da ih ne nabrajam,mnogi više nisu među živima.

    U to vreme je u Subotici postojala čitava plejada vrsnih muzičara, da pomenem samo bubnjare Šacu Šarčevića, čika Peru Nićetina, saksofonistu Sabo Dežiku, pa članove orkestra Vašeg oca među kojima sam poznavao basistu Duleta, koji je kasnije svirao sa Vama u Sarajevu, pa pevači Stantić Josip-Bunjevac i Pantić Imre.

    Uzgred, samo da znate da sam Vam ja preko svojih prijatelja poklonio ploču sa kompozicijom vašeg oca Dondo, a posedujem i snimak kompozicije Sreću mi vrati iz 1956 godine.

    I kako sam pre nekoliko dana na ovom sajtu napisao u povodu otkrivanja spomen ploče Aci Koraću u Beogradu, bila su to davna, lepa vremena, a sve je manje ljudi koji su to doživeli i koji ih pamte.

    Bilo bi mi drago da mi odgovorite sa par reči, moj e-mail je   am3639@eunet.rs

    Sa velikim poštovanjem za Vaš umetnički rad,pozdravljam Vas kao umetnika i sugrađanina.

     

  2. vereb kaže:

    Otkad  1956. godina spada u "lepa vremena"?Vremena Staljinove tiranije po Mađarskoj ,ovde Tito na vrhuncu diktatorske moći,pripreme za Goli Otok itd….Baš da čovek dobije umetničku inspiraciju u "bašti JNA".

  3. Aleksa kaže:

    gospodine vereb

    Molim Vas da se sa Vasim komentarima javljate na drugi sajt, ne znam zasto Vam bas smeta 1956 godina, meni su to bile godine moje mladosti, koje pamtim po tome da su svi bili zaposleni, da smo svake godine isli na more, da smo se besplatno skolovali. Mozda odredjenom procentu ljudi to nije odgovaralo, uporedite to sa sadasnjicom.

    A ako Vam smeta basta JNA, gde smo se mi mladi zabavljali, Vi ste se zabavljali verovatno kod Cure ili Viraga, jer su to verovatno po Vama bila mesta koja su  umetnicki ispirisala ljude.

OSTAVITE KOMENTAR