U Subotici već godinama zainteresovani svakog leta mogu da vide kako se nekada žela pšenica, ručno i bez mašina. Od ove godine mogu da vide kako se tradicionalna sorta pšenice i sejala, zahvaljujući Bunjevačkom nacionalnom savetu i podršci Pokrajinskog sekretarijata za privredu i turizam.
Pšenica sorte „bankut“ nekada se sejala na poljima severa Bačke. U pitanju je seme za „škrtu“ zemlju i gajenje bez mnogo đubrenja, ali sa odličnim nutritivnim vrednostima ploda. Novo doba donelo je mašine i nove sorte…
Izvor: RTV (Boris Šuman)
„Žito se sejalo tako što bi se konjima prvo uzorala zemlja, pripremila za sejanje. Zatim se ručno bacalo zrno, opet bi se zavukla njiva alatkom sa konjskom zapregom i – to je bilo to“, kaže poljoprivrednik Grgo Pećerić.
Mlado žito „bankut“ pšenice biće osvećeno na Svetoga Marka, da bi se nakon prikaza tradicionalne žetve, to jest risa, od ovoga žita pripremio i prvi hleb u sklopu Dužijance sledećeg leta.
Podršku očuvanju ove tradicije pružio je Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam iz razloga što moderni turisti tragaju za nečin što do sada nisu videli. Ili okusili.
„Šardone, verovatno, možete da probate bilo gde na svetu, ali, recimo, grašac ne možete da probate nigde nego na Fruškoj gori i u Sremskim Karlovcima. Ako govorimo o ovoj sorti žita, njega ne možete čak ni da posejete nigde nego na teritoriji Vojvodine, a evo, čini mi se da ćemo sledeće godine jesti i hleb od ovog žita“, kaže sekretar Nenad Ivanišević.
Podršku očuvanju ove tradicije pružio je Insititut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada, a dalja promocija manifestacije biće na sajmovima turizma u Novom Sadu i Beogradu.
Izvor: RTV (Boris Šuman)
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Pocela planska priprema na to sto uskoro ustajemo bez nafte pa da se opet zahvaljujuci fireru i njegovoj viziji vratimo u srednji vek. Nego sto ne oru letecim traktorima nije li na firer obecao to umesto kamenog doba.
@istinom protiv lazi…Samo je problem sto imamo malo konja. Verovatno ce nas da upregnu. Kad smo konji, pa ih trpimo vec 35 godina. Cak ni magarac ne pristaje da neko pravi konja od njega.
Navodi se da se rucno (omaske) sejalo. Tako su radili oni sto nisu imali sejalice, ali je vrstacna setva (u redove) ipak mnogo bolja. Moj tata je rodjen na Klisi i majka je pricala da je za vreme rata dida imao radnu obavezu prema vlasti i nije bio na salasu bas u vreme setve. Ona je namontirala sejalicu koju su vukli konji, jedan sin joj je pomagao i uradila je posao. Dida se vratio pre nicanja i samo je prokomentarisao:“Mogu mislit’ kako si ti to uradila.“ Zadivio se kada je psenica nikla i to joj je i priznao. Inace, stricevi su pricali da kada se oralo konjskom zapregom dubina oranja za psenicu je bila kao stegnuta saka (oko 10 cm), a za kukuruz saka sa ispruzenim palcem (oko 15 cm). Naravno, danas traktori mogu orati mnogo dublje, ali to je presiroka tema.