Kako se pravila ljutovačka rakija „kocka”

U nostalgičnim osećanjima za proteklim vremenima, sentimente pobuđuju ne samo događaji, nekadašnji život, već i ukusi i mirisi kojih više nema.

Oni koji su tada bili odrasli, pa i oni koji nisu skloni degustaciji alkoholnih pića, sigurno pamte nekadašnju ljutovačku rakiju „kocku”.

Ova složenica bila je sinonim za dobro piće, nešto što je i u novčanom izrazu i po rejtingu među uživaocima moglo da stane, flaša uz flašu, sa viskijem.

Ljutovačka rakija „kocka” osvetlala je obraz ovdašnjim voćarima i onima koji su jesenske večeri provodili uz kazane za pečenje rakije sa uverenjem da je na salašima moguće napraviti vrhunski kvalitet.

„Kocka” još sigurno postoji po nekim kućama koje su štedljivo pijuckale ovo piće, a agronom Marko Dulić, jedan od bivših direktora poljoprivrednog dobra „Ljutovo” u kolektiv je stigao 1973. godine, baš prve godine kada je počela da se proizvodi ljutovačka rakija, pa je tako i sam učestvovao u stvaranju jednog od brendova nekadašnje jugoslovenske ekonomije.

„Ljutovo” je tada bio deo složenog sistema „Peščara”, čiji je direktor bio Vladimir Jurić. On je imao običaj da u slobodno vreme obilazi kooperante, i u jednoj kući, domaćin ga je poslužio svojom rakijom od ovdašnje kruške „nacike”. Juriću se rakija jako dopala i dala ideju da u ovom voćarskom kraju počne proizvodnju rakije, a kada se on za nešto zauzeo, to je i sproveo, nije prihvatao „ne”, priča svoja sećanja Marko Dulić.

Bivši direktor okupio je tim saradnika, i razrađena je ideja. „Ljutovo” će krenuti u proizvodnju rakija, i to desetak različitih voćnih pića. Kazan od 200 litara kupljen je u Slavonskom Brodu, i samo godinu dana nakon čašice popijene u domaćinovom dvorištu od domaće rakije, krenula je proizvodnja jednog od najčuvenijih domaćih pića. Marko Dulić je  upravo tada stigao u „Ljutovo”. „Prve količine trešnje su već bile ispečene i krenulo se u pravljenje rakije od kajsije”, priseća se.

Novi proizvod tražio je i novi marketinški pristupak. Odlučeno je da svaka voćna rakija ima svoju boju flaše: kajsija je pakovana u žute flaše, višnja u crvene, trešnja u porculansko belu, zova, jer tada se i sa tim eksperimentisalo, u neprozirnu crnu, loza u zelenu, šljiva u plavu, a rakija od kruške vilijamovke smatrana je reklamom sama za sebe te je sipana u prozirne flaše. Međutim, prava novost bio je oblik flaše – pravilna kocka sa grlićem za sipanje.

„Fabrika stakla u Ćupriji je pravila po našem nacrtu i oblikom flaše trebala je da se naglasi posebnost rakije, ali danas već možemo da priznamo da ta prva serija baš i nije bila najpraktičnija”, priseća se Marko Dulić. Da bi se iz nje sipalo morala se držati sa dve ruke, grlić se podlivao, a zaštitno pakovanje pretvaralo ju je u paket nezgodan za nošenje, nabraja sada.

Bilo je to piće koje je stremilo visoko zato su ga prvo plasirali u bolje restorane i godišnja proizvodnja od hiljadu litara lako se prodavala. Marko Dulić veruje da kada bi se preračunala njena tadašnja cena je vredela verovatno preko današnjih 30 evra. Rakiju je pio državni i partijski vrh, a tu priču može da potvrdi i svojim neposrednim iskustvom subotički policajac Ivan Šarčević. „Ledenog januara 1976. godine za vreme diplomatskog lova u Karađorđevu dežurao sam na čuvarskom mestu broj 1, ispred Titovih vrata. Jedno jutro, izašla je Jovanka, pozvala me po imenu i rekla da Tito kaže da uđem i popijem čaj.”

Ivan se prvo zajapurio od činjenice da Tito zna njegovo ime, a posle kada je video da je Jovanka na poslužavniku donela ne samo čaj već i ljutovačku rakiju „kocku”. „Imao sam čast da se rukujem sa velikim čovekom i sa njim popijem piće pre nego što sam se vratio na stražarsko mesto.”

Marko Dulić s osmehom kaže da sumnja da je Tita, današnjim rečnikom rečeno, Stane Dolanc „navukao” na ljutovačku rakiju. „Kada je Dolanc vozom prolazio kroz Suboticu, dolazila su dva policajca, kontrolisala punjenje flaša koje su nosili Dolancu na subotičku železničku stanicu.”

To što se piće dopalo državnom vrhu, sigurno je značilo za njegovu popularnost, ali se od toga nije moglo živeti. Lepa i skupa flaša bila je reprezentativni proizvod, a Marko Dulić kaže da je zajedno sa kolegom Radetom Erčićem uspeo da „progura” ideju da se ljutovačka rakija toči i u „obične” flaše. „Kada smo rakiju prebacili u obične flaše, onda nam je naglo skočila proizvodnja. Pakovanje je bilo drugačije i dostupnije, ali u kvalitet se nije smelo dirati, bila je to ista, dobra rakija” seća se Marko.

Nakon desetak godina proizvodnja rakije „kocke” preseljena je u susedni pogon u tavankutski „Medoprodukt”, dizajn kockaste flaše je poboljšan, ali je tehnologija proizvodnje ostala ista. Na pesku u ataru Ljutova nakon prvih probnih šest hektara kruške vilijamovke, zasad je postepeno narastao na 140 hektara, odakle je bar polovina roda završavala u bistroj kapljici rakije.

Ljutovačka rakija „kocka” više se ne proizvodi, nestala je sa drugim brendovima ugušenim u privatizacijama. U međuvremenu u Ljutovu i okolini stasali su mnogi mali proizvođači rakije koji koriste geografsku odrednicu kao ulaznicu za dobro piće. „Mislim da bi trebalo nekako da se ujedine, uspostave  regulatorna pravila za kvalitetnu rakiju, i da tako zajedno krenu da osvajaju tržište. Više bi postigli, smatra Dulić.

POLITIKA