Od mali noga do groba svit veli da je nalipše đačko doba. I kad čovik pogleda to je stvarno tako. Karolina je bila mala rđava curica, ne rđava po ponašanju neg telesno je bila sama kost i koža da je ocu joj Kali i materi Kati bilo skoro pa sramota da njim je dite tako mršavo. U škuli je bila osridnji đak, nit se radovala peticama nit je ocu i materi donosila kako je baćo joj Kalo kazo za jedinice „bandere“.
Jedan dan u škuli su bili doktori i prigledali su dicu. Na veliku žalost, Karolini je ustanovljen deformitet kičme – imala je krivu kičmu.
„Uf…Kate? Šta nam ovo snađe dite?“- pito se zabrinut baćo Kalo.
„Čuj Kalo, to je sad tako kako je i tu diskusije nema. S’otim se triba boriti pa šta nam Bog dade. Neg da se mi malo posvitujemo s’onim Lajčom?. Znaš Kalo, to je onaj što namišća kosti čeljadima i što je bijo s’tobom u rezervi.“
„Ta znam – drekne Kalo. Taj mi bijo kapetan rezervni u ratu, a čudan čovik, izučijo škule i tribo bi da je pametan a on, bogarove mu njegove, za vrime rata sidne ujtru, prikrsti noge, gleda upravo i okrene dlanove gori, i neš mi virovati po cijo dan je znao tako sidit i na suncu i na vitru. Čudan, a izgleda i malo faličan. Mani se ti tog da mi taj se mota oko diteta.“
Prošo to jedan dobar komad, Kata ku i uvik subatom očla na pecu, iznela: jaja, mlika, sira, kiselne, krumpira i kojčega još…
Gledi Kata, slaba nika peca pa moli Boga da kogod naiđe, da joj pokupuje što je iznela. Malo po malo i pokupuje svit što je iznela i taman počne se pakovati kad jeto ti jedne gospoje.
„Dobar dan tetka Kato! Kako ste? Jeli Vam je možda ostalo peršunovoga lišća ili šargarepe? „
Uprla Kata oči u gospoju. Ova u nikoj trenerki, visoka, lipa žena s’punđom na vr’ glave, a ona trenerka sve puca na njoj kaka je utegnuta. Oči lipe modre, ona nenašminkana, al jeto, sve da čovik stane i samo gleda u nju kaka je i lipa i zgodna, al i nikako draga žena.
„Evo gospođo imam još ovo.“
„Kolko Vam je?„
„Ništa, evo poklanjam Vam jer vidim da ste dobra žena.“
„A ne, pa neću tako Kato. Vi ste vidim dobra žena kao i Vaš muž.“
„Oprostite? Moram Vas pitati. Odakle Vi nas znate?„
Ova se nasmije, a oni lipi bili zubi ku da su od porcelana.
„Pa kako ne bih znala. Vaš je muž bio kod nas kada je bio onaj nesretni rat. On je bio sa mojim mužem Lajčom u istoj jedinici.“
Kati srce graknilo od radosti i oma se lati divana o nevolji što je snašla je sa ditetom. Sa malom Karolinom. Opet se lipa žena nasmije i pristavi se da joj je ime Mira. Te veli ona Kati:
„Vidite, ja sam nastavnica fizičkog. Moj Lajčo je fizioterapeut, a sin nam je trener rukometa. Ćer nam sad završava fakultet i ako Bog da biće fizioterapeut ku i tata joj.“
Tu se rasplete divan i kaže Mira Kati da je tražila primišćaj u kaku škulu što joj je bliže kući. Nije to prošlo tušta vrimena kad jedared zovu Katu u škulu. Ode Kata, kad ono Mira postala razredni starešina njezinoj i Kalinoj Karolini. Malo po malo i za niki podrug godine Karolina počne trenirat gimnastiku. Lajčo i njegova žena je nisu ispuštali, neg su uporno vežbali š’njome. Karolina je postala vrsna gimnastičarka. Kičma ku da je nikad nije ni bolila, a nije više ni falinge bilo, sve se povuklo. Zafaljujući dobrim čeljadima, Katino i Kalino dite je bilo, ne samo zdravo, neg je mala Karolina krenila i na takmičenja iz gimnastike, a uvijala se ku da je od gume.
„Bogu fala Kate moja, da si ti divanila sa Mirom. Jeto da se nije tako trevilo ko zna kako bi moja mizimica prošla sa leđima, milo moje malo vidi je sad uspravnije iđe neg kaki general.“
Tome
