Subotičanka Katica Nađ bila je glumica i lepotica čija filmska karijera pripada vremenu nemog filma, kao i onog zvučnog, sve do početka Drugog svetskog rata kada će njeno lice biti predmet interesovanja „fabrike“ nacističkih bizarnih ideja, pa čak i samog Hajnriha Himlera. Iako se ta priča danas najviše prepričava, dužni smo pre toga da kažemo nešto o životu i radu naše sugrađanke.
Katica je rođena u Subotici 1904. godine, u imućnoj porodici, na početku veka koji će u svemu biti uzbudljiviji i moderniji nego bilo koji drugi. Međutim, Subotica tog vremena bila je još klasno društvo. U centru velegrad, na periferiji veleselo – kako se tada govorilo, bila je to u stvari varoš sa velikim udelom agrarnog stanovništva, konzervativnog i klerikalizovanog, u kojem je ženi predodređena tradicionalna uloga. S druge strane, u gradu deluje pozorište u kome igra, tada još nepoznati Bela Lugoši, budući holivudski Drakula, Subotica ima i muzičku školu, umetnički salon….
Kata Nađ je vrlo mlada iskazala svoj temperament što je imalo za posledicu odluku njenog oca da je kao šesnaestogodišnju devojku smesti u ženski manastir. Ova mera nije bila po njenoj volji ali je joj je donela i nešto vredno. Od časnih sestara naučila je francuski i nemački jezik, koji će joj biti od neprocenjive koristi u godinama koje su sledile.
Nakon te epizode radila je u očevoj kancelariji, tajno pisala kratke priče i sanjala velike snove. Subotica je po broju stanovnika bila veliki grad u tadašnjoj kraljevini, međutim, svako ko je želeo uspeh, provincija mu je bila pretesna. Tako je i Katica, uprkos protivljenju svojih roditelja, otišla u Budimpeštu da uči glumu, ples i pevanje. Sledeća stanica bio joj je Berlin. Nakon godinu dana dobila je prvu ulogu na filmu, doduše malu, međutim, ipak značajnu jer je režiser tog ostvarenja posle nekog vremena postao njen muž.
Sada već Kate Fon Nađ (Käthe Von Nagy), mlada Subotičanka skrenula je pažnju na sebe. Pod tutorstvom svog supruga, od amaterke, transformisala se u oštroumnu, vrednu, profesionalnu glumicu. Do slave je stigla 1928. godine filmom „Bakfiš republika“ (Republika šiparica) u kom predvodi grupu devojaka u nameri da osnuju svoju državu. Nakon toga su se ređale uloge, neke ozbiljne a neke šaljive, u italijanskim, nemačkim i francuskim filmovima.
PROJEKAT BORGHILD
Ovaj projekat iz neiscrpno maštovite naci kuhinje, trebao je da svakom vojniku obezbedi u borbenom kompletu jednu lutku na naduvavanje koja bi bila u rancu, sa kojom bi on u slobodno vreme provodio najintimnije trenutke. To je vreme kada je iz okupiranog Pariza stigao izveštaj o problemu koji izazivaju prostitutke šireći sifilis među vojnicima Vermahta.
Prva „Ginoid“ ili seks lutka na svetu izrađena je 1941. godine u “Deutsches Higijena-Institut Dresden”, u najstrožoj tajnosti, pod rukovodstvom poznatog tehničara plastike i preparatora, Franza Tschakerta. Neka od dilema bila je: Da li lutka treba da bude plave kose i očiju, ili da bude u tamnokosoj varijanti. Jedna tako ozbiljna ustanova, u skladu sa svojim naučnim renomeom, svakom detalju ove lutke pristupila je sa puno pažnje, analizirajući čak i fantaziju vojnika na frontu. Da li on želi prostitutku ili mu nedostaje njegova izabrnica koju je ostavio kod kuće?
Naučnici su se složili da uspeh Borghild-lutke poprilično zavisi od njenog lica. Za razliku od uobičajenog mišljenja da se muškarac uzbuđuje izazvan sekundarnim ili osnovnim seksualnim karakteristikama, oni su zauzeli stav da upravo lice tokom kopulacije igra „odlučujuću ulogu“.
Ta lutka je trebala da ima lice koje odgovara idealu lepote tog vremena, a izbor je pao na Subotičanku, glumicu, Kate Fon Nađ. Priča kaže da je to bila želja Himlera lično, međutim, njeni biografi navode da je ona to odbila i da je lutka dobila drugi lik. Kata nije pomogla Hitlerove ratne napore, a projekat Borghild nikada nije završen i ove lutke do kraja rata nisu stigle do onih kojima su namenjene.
Mi ćemo Katicu pamtiti kao filmsku zvezdu koja je sijala širom sveta. Od 1926. do 1947. godine odigrala je 57 glavnih i epizodnih uloga u nemim i zvučnim filmovima. Poslednji put se pojavila na velikom platnu 1952. godine. Živela je do 1973. godine, kada je umrla u Kaliforniji (SAD). U mnogim izjavama za štampu rado se sećala detinjstva i rane mladosti u Subotici.
Beogradski list „Vreme“, septembar 1931. godine:
Koliko puta pomislim na to kako bi se rado našla na mestu neke svoje drugarice u Subotici da mogu uveče da izađem na korzo, ili da popodne odem na naš lepi Palić… Ali htela sam da odem na film.
Idućeg leta, možda, doći ću k vama, bolje reći kući.
„Vreme“, juni 1937.
Lansky
