Egzistencijalizam nije posebna doktrina već filozofski pogled na svet gde se ističu ekstremna stanja, osećaj očaja, ograničenje razuma i egzistencijalne teskobe pred naizgled apsurdnim svetom. Potraga za smislom života, subjektivnom istinom o vlastitoj egzistenciji, počinje iz straha od smrti. Smrtnost rađa osećanje ništavnosti i bezvrednosti odnosno doživljaj konačnosti.
Postoje dva različita aspekta doživljavanja ovog egzistencijalnog apsurda. Prvi je očaj koji vodi do depresije, suicida ili ludila, a drugi je vera koja je zasnovana na slobodnoj odluci pojedinca. Ona nije apsolutna istina, već je istina pojedinačne, subjektivne tj. lične egzistencije i predstavlja autentičnost individue.
Seren Kjerkegor (1813 – 1855), danski filozof, teolog i pesnik, smatra se prvim predstavnikom egzistencijalizma. Po njemu suštinu bivstvovanja čine etape (faze) na životnom putu. Prva faza je estetika, naivno uživanje čulima i lagodnost života gde esteta živi za zadovoljstvo, raskoš i zabavu. Život estete vodi ka dosadi i zasićenju, odnosno do spoznaje kada prijatno postaje bolno. Čovek teži sticanju što većeg broja životnih iskustava. Kjerkegor ovu fazu smatra dijalektičkim a ne moralnim problemom.
Sledeća etapa je etička, kada se živi za dužnost. a to su službene i porodične obaveze. Ova faza stvara drvenu poslušnost a dužnosti se ispunjavaju rutinski. Čovek je svestan svog neznanja, razmišlja i zalaže se za poštovanje određenih etičkih principa, više nije rasut u mnoštvu, već shvata sebe kao jednu doslednu ličnost koja preuzima odgovornost za svoje postupke.
Nakon etičkog nivoa, sledeći i najviši stepen po Kjerkegoru je vera. U njoj postoji zadovoljstvo (lepota), odgovornost ali i stradanje i to ne kao trenutak već kao večnost. Čovekova vera je čvrsta i ne predstavlja dogmu propisanu od strane crkve, već unutrašnji individualni izbor i najvažniji zadatak koji pojedinac treba da ostvari.
Dakle, Kjerkegorova filozofija se interpretira u svetlu ove tri etape života koja se provlači kroz celokupan njegov opus i u izvesnom smislu se može posmatrati kao srž njegove filozofske misli. Važno je napomenuti da ove etape nisu razvojne faze u biološkom ili psihološkom smislu, već egzistencijalna stanja čiji progres Kjerkegor iznosi u svom delu ,,Ili-ili“.
Čovek se može zadržati na jednom nivou ceo život pa čak i na najnižem. Ako dostigne najviši stadijum, to ne znači da prethodna dva bivaju u potpunosti odbačena jer poslednji stadijum pretpostavlja prva dva kao važne i zavisne komponente razvoja.
,,Nije daleko vreme kada će se, možda po dosta skupu cenu, saznati da polazna tačka za pronalaženje apsolutne istine nije sumnja, nego očajanje.“ (Kjerkegor)
,,Strah i drhtanje“ je Kjerkegorovo delo u kome se mogu naslutiti osnovna pitanja egzistencijalizma, koja ostaju večna i od velike su važnosti za razumevanje ovog pojma.
U delu se ovaj događaj povezuje sa legendom o Avramu koji žrtvuje svog dugo očekivanog i voljenog sina Isaka, jer je to od njega zatražio Bog. Na sličan način je Kjerkegor žrtvovao svoju verenicu, raskinuvši veridbu u cilju odricanja od konačnog i dostizanja beskonačnog. Kjerkegorov raskid se završio večnim rastankom. Zajedničko je to da su Kjerkegor i Avram žrtvovali ono najdraže u životu. Upravo raskid sa Reginom mu omogućava da otkrije kakav je put vere, tako da ona postaje centralna tema ovog dela. (Pisano je u vreme kada je Kjerkegor saznao da se njegova, tada već bivša verenica Regina Olsen udala za drugog čoveka, Frica Šlegela.)
Vitez vere, odnosno onaj ko je spreman da žrtvuje sve, uključujući i ono najdraže je neko sposoban da dostigne beskonačnost, pravu sreću i blagostanje. Možda nam taj vitez vere deluje iracionalno, ali i sam Kjerkegor navodi da je put vere staza paradoksa gde emocije nadvladaju razumom, ali ne u smislu da razum isključimo, već u smislu da je vera nešto nadracionalno. Ona je takva da iz nje izvire strepnja, patnja, strah, apsurd i strast, što predstavlja individualni čin kada pojedinac uspostavlja put ka iznalaženju lične istine.
Svaka misao se mora usvajati sa oduševljenjem, u protivnom ostajemo zarobljeni u sferi estetike i etike. Estetika po njemu nije umetnost već zadovoljavanje strasti, a to je najniži stadijum na životnom putu. Etika podrazumeva vladanje u skladu sa opštim maksimama. Vitez vere se mora izdići iznad opšteg i spoljašnjeg, gde pronalazi oslonac u svojoj dubokoj unutrašnjosti.
,,Upravo žrtvovanjem konačnog zarad zadobijanja beskonačnog, vera uključuje strah i neizvesnost to hodanje uskom stazom paradoksa.“
Kjerkegor je sebe smatrao religioznim poetom. Za njega vera nije stvar crkve i njenih dogmi, već individualne strasti, koju ne može izraziti ni crkveno sveštenstvo ni svete relikvije. Vera je po njemu najveće čovekovo dostignuće jer jedino ona može čoveku doneti samostalnost i samospoznaju. Ona je iznad svih zakona. U njoj nastaje sloboda a ličnost postaje beskonačna vrednost.
Kjerkegor smatra da se ne može steći objektivna sigurnost u pogledu verskih doktrina, te je sumnja po njemu element vere.
Nakon Prvog svetskog rata, egzistencijalizam se pojavio kao opšti evropski pokret, a Kjerkergova dela postaju poznata široj javnosti. Imao je veliki uticaj na Kamija i Kafku. Poznati predstavnici egzistencijalizma su još Hajdeger, Niče, Berđajev, Sabato, Sartr i drugi.
,,Moj jad je moj zamak, koji se kao orlovsko gnezdo nalazi među oblacima na vrhu planine; niko ga ne može osvojiti. Sa njega slećem u stvarnost i grabim svoj plen, ali se ne zadržavam dole, odnosim svoj plen kući, a taj plen je slika koju prenosim na tapete svoga zamka. Tu živim kao pokajnik. Sa svakim doživljajem obavljam krštenje zaborava za večan život sećanja. Sve što je konačno i slučajno zaboravlja se i briše. Sedim kao sedi starac zadubljen u misli i objašnjavam slike tihim, gotovo šaputavim glasom, a kraj mojih nogu sedi dete i sluša me, premda unapred zna šta ću mu reći.“ (Kjerkegor)
,,Čitajući Kjerkegora pokušavate razumeti njega, a u stvari sve više razumete sebe.“ (Žan Pol Sartr)
Borivoj Vujić
