U vremenu u kojem živimo, gotovo se podrazumeva da obnašanje neke funkcije u državnoj administarciji ili privredi, znači i bogaćenje na nelegalan, polulegalan ili u najboljem slučaju legalan ali neetički način.
Od nekuda iskopana narodna poslovica „Ko ne zna za sebe, ne zna ni za drugog“ postala je uteha onih „drugih“ da će i njima nešto ostati.
Čačanski spahija Velja Ilić, najbolje je ilustrovao takvo stanje stvari izrazom „kraduckanje“. Dakle, uzmi sebi ali nek bude i za sirotinju raju.
Sicilijanska mafija je za vreme Musolinija sarađivala sa zapadnim saveznicima jer se pod represivnim režimom nije moglo „raditi“. Demokratija jedina obezbeđuje društvenu klimu i uslove u kojima mafija može da cveta.
U vreme slatkog socijalizma u nas, nije bilo mafije ali nije da nije bilo „kraduckanja“. Za to se tada (i danas) koristio eufemizam – zloupotreba društvenog položaja.
Malo teža kvalifikacije je bila – privredni kriminal, ali ukrasti od države i društva još uvek je nešto manji nestašluk od najobičnije krađe.
Idemo li dalje u prošlost, prema počecima socijalističkog razdoblja, videćemo kako je režim bio tvrđi a disciplina srazmerno tome veća. Tako ćemo doći i do prvog slučaja privrednog kriminala u Subotici.
Početkom šezdesetih to je bila vest koja je potresla ceo grad i ostala u memoriji svih onih koji su tada živeli, iako nakon toga takve stvari postaju češća a poslednih decenija svakodnevna pojava.
Subotica 1961. godine, vreme radničke solidarnosti
„Dosije Klebečko“
Šef računovodstva Subotičkog električnog tramvaja Klebečko Janoš, proneverio je preko 30 miliona dinara, kako je ustanovila finansijska kontrola.
Klebečko je nestao ali je posle pola godine lociran u Austriji, odakle je izručen našim vlastima. Isleđenje je povereno istražnom sudiji Krištovecu a dosije Klebečko je iznosio 250 kucanih strana. Bio je to jedan od najinteresantnijih sudskih procesa te vrste do tada.
Klebečko je osuđen, pošteno je odležao svoju kaznu, kao jedan od retkih od te vrste proneveritelja.
Subotički električni tramvaj
Kod nove Opštine
Kod prve kasarne
Stare uniforme
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sta je to arhiv Dietrich? gde se mogu videti jos slika iz tog arhiva?
To su fotografije iz privatnog arhiva našeg sugrađanina Đule Ditriha, grafičara, inženjera i profesora.
Pogledaj stare teme u rubrici STARI GRAD gde se nalazi već 220 priča i pet puta toliko starih fotografija Subotice.
95% starih fotografija iz prošlosti našeg grada koje se nalaze na internetu, podigli smo mi zahvaljujući Istorijskom arhivu Subotice, Gradskoj biblioteci i najviše građanima koji su nam otvorili svoje stare albume.
Svake nedelje nova tema.
Klebečko je svoju kaznu odslužio u Sremskoj Mitrovici a nelegalno stečena imovina mu je oduzeta. U zatvoru je takođe bio knjigovođa a kada je izašao, zaposlio se kao magacioner u fabrici ambalaže u Bačkim vinogradima.
Klebečko i kolektiv, ispred remize
Kod slike stare uniforme iza osoblja, vozača kako ga ja zovem KOČNIČARA
NALAZI SE NATPIS SMRT FAŠIZMU SLOBODA NARODU – to je slika posle drugog svetskog rata možda do 1950. godine. Osoblje je bilo kao željezničari morali su biti u uniformi, a i ponašanje njihovo bilo je jako korektno. Vrlo je interesantno nazivi pojedinih stanica i zašto je narod nazivao – kod Rudića, Kerska crkva, Čičila, Golyafeszek, Tapso, Blaškov križ, – imam i stare karte, sa posebnim cenama, jer posebne su bile cene u gradu, ili na relaciji do Aleksandrova. – Ipak je bilo najskuplje voziti se do Palića. Bile su i prelazne karte sa jedne relacije na drugu. Povratnih karata nije bilo. Godina 1974. i to 2-og aprila ide u zaborav. DGY
Kao veliki zaljubljenik u tramvaje naročito subotičke, zamolio bih gospodina Gyulu da postavi još slika tramvaja iz posleratnog perioda kao i slike tramvajskih karata koje su bile veoma lepe koliko se ja sećam. Ujedno koristim priliku da se zahvalim svima koji su do sada pisali o subotičkom tramavaju i svima koji su svoje slike podelili sa nama i tako nas neizmerno usrećili.
Inače, tramvaja se odlično sećam pošto sam u vreme kada je uklonjen sa Subotičkih ulica imao nepunih devetnaest godina.
Poštovani SUTRAM treba da budem iskren i da Vas uputim na rukovodstvo ovog portala, toliko znam da LANSKI letuje i da je na god.odmoru. Ja sam toda dosta dao bivšim novinama Dnevnik Subotičke, pa na portal o TRAMVAJU. Verovatnoste zapazili da ja samo tražim da u desnom doljnjem uglu pojavi se logo ARHI VDIETRICH – što je i razumljivo da budem zaštićen i sa toliko dugujem svom ocu. Nije mesto reklame ali od 1928. godine do smrti oca tj. oko 1972. godine ostalo je oko 500 originalnih slika, a 1000 negativa iz tog vremena što je amater str.DIETRICH GYULA snimio – inače je bio obućar, sportista, voleo je Suboticu.
Već u nedelju sve stanice i linije subotičkog tramvaja uz dosad neobjavljene fotografije u boji iz arhiva Dietrich.
Poštovani Gyula, veoma ste me obradovali samim tim što ste mi odgovorili na moju molbu upućenu Vama. Da budem iskren, mnogo slika tramvaja i svega u vezi sa njima sam skinio sa raznih portala ali najinteresantnije slike su mi one na kojima piše ARHIV DIETRICH jer su to uglavnom slike koje sam tada prvi put video. Cenim Vas kao čoveka koji nesebično deli svoju zaostavštinu sa nama i tako sprečava da tramvaj padne u zaborav. I ne samo tramvaj nego i mnoge zgrade kojih više nema kao i mnogi događaji iz prošlosti našeg grada. Od srca Vam hvala.
Poštovani Lansky, Hvala Vam na velikom trudu koji ulažete da bi nam dočarali prošlost našeg grada raznim pričama kojih nema u knjigama o Subotici a koje su veoma interesantne i koje nam pružaju priliku da upoznamo i one obične ljude koji nisu preterano interesanni piscima knjiga iili autorima raznih emisija na televiziji o našem gradu. Unapred se radujem i nestrpljivo očekujem nedelju da vidim šta ste to spremili za nas. Ako imate neku fotografiju vozne karte subotičkog tramvaja, bio bih Vam neizmerno zahvalan kada biste je objavili.
Na slici stare uniforme nalazi se tramvaj za koji nemam nikakve podatke, niti godinu proizvodnje, poreklo, dimenzije, kapacitet. Ako neko zna nešto o tom tramvaju molio bih ga da napiše. O tramvajimju prikazanom na slici kod prve kasarna, znam da je to tramvaj proizvadan u Nemačkoj firmi MAN 1923. godine, da je u Suboticu stigao iz Beograda oko 1956. godine sa još 14 tramvaja raznih tipova i saobraćao u našem gradu do 1970. godine kada jeukunuta linija za Aleksandrovo a tramvaje sa te linije su prebacili na liniju prema Paliću. Lokacija gde je snimljen je kod prve kasarne a to je ujedno i bila krajnja stanica linije broj 2 Somborska kapija-Prva kasarna.
Na slici kod nove opštine, nalazi se tramvaj proizveden u Češkoj fabrici Škoda i u Suboticu su stigli 1926. godine. To su bili poslednji novi tramvaji koji su stigli u Suboticu. Sve ostale nabavke bile su polovni tramvaji iz Budimpešte 1943. i 1944. , zatim iz Beograda 1956, iz LJubljane 1958. i iz Osijeka 1968. godine.
Elektro-Vojvodina, sa SU-transom, Toplanom izdala je jubilarnu knjigu gde dosta piše i o SET-u, a to je Subotički Električni Tramvaj. Ja za nabavke neznam ali se sećam da su tramvaji iz Dubrovnika dugo saobraćali originalno ŽUTI, dok ono iz Ljubljane tradicionalno su bili zeleni. Neću da se udubim u političke promene ali kompozicije nisu u Subotici uvek bile CRVENE. Bilo je interesantno videti i reklame koje su farbane na motornjake i prikolice, ipak je najkorektnija bila za ŽELJEZNIČAR kao i za bivšu KREDITNU BANKU. Još toliko da je osoblje posebno imalo za zimu plave uniforme, a u leto su to bile više sivo-plave boje. Alugy DGY.
Ovde napišite odgovor…Nemam nikakva saznanja da su u Subotici saobraćali tramvaji iz Dubrovnika. Tačno je da su bili žute boje ali je širina koloseka u Dubrovniku bila 760 milimetara a u Subotici 1000 milimetara. Inače, tramavaj je u Dubrovniku ukinut 1970. godine nakon teške nesreće koja se dogodila te godine kada se tramvaj iskliznuvši iz šina prevrnuo. Tom prilikom poginulo je nekoliko putnika a dosta ih je povređeno. LJubljanski tramvaji su nekoliko godina saobraćali ofarbani zeleno, čak su imali i grb grada Ljubljane sa strane. Kasnije su ofarbani u crvenu boju tzv trula višnja.
Imam film o Dubrovačkom tramvaju koji je prikazan na HRT – dva, igrani samnogo sećanja mislim oko 45 minuta je dugačak. Subotičko sećanje i to MOJE nalazi se u Gradskom muzeju, a to je dužine oko pola sata. Urađen od PANO-TV, pored mene govore, političari, direktor SU-TRANSA, glumci, umetnici. Toliko je dobro urađen, da pored ALEKSIĆ-evog remek dela, ovaj dokumenat je zaokružio celu priču. Sve je na mađarskom jeziku i iz ovih razloga prikazan je i na DUNA-TV, kao i na Karpat-Expres. Da ne kvarim ugođaj trebalo bi ponovo nešto URADITI jer mladi svet ne pamti, a mi sa 66 ili 77 već i zaboravljamo TRAMVAJ. Dietrich
Nova godina u tramvaju
Poslednje zbogom
Veliko hvala na ovim divnim fotografijama. Svaka cast Lansky. Samo tako nastavi. Znali se mesto i vreme kada su nastale ove fotke? Veliki pozdrav.
Posednje dve su snimljene na ispraćaju aprila 1974.g
Hvala lepo. Treca je verovatno snimljena u remizi a druga pretpostavljam negde na Palicu. Ispravite me ako gresim/
Dragi prijatelji barem se potpišite tj. nagovostite ko ste pa će Vam čika Gyula
sve objasniti što se tramvaja tiče. Naime slike su iz ARHIV DIETRICH – novijeg
datuma nije ih slikao stariji DIETRICH. Postoji i film od gospodina ALEKSIĆA, kao
i na mađarskom jeziku koji je urađen za PANNON TV. Neznam kako postaviti VIDEO ali sam voljan da prevedem na s.h. jezik i da se stvori valjana slika šta i
kada sam govorio o tramvaju. TRAMVAJ je za mene budućnost – VIDIMO SE.
Na fotografiji gde sede kondukter i vozac (kocnicar) se moze lepo videti kokpit tadasnjeg tramvaja. Kao prvo nije bilo sedista nego se upravljalo stojecki. Otprilike na sredini je jedan plehnati sanduk koji se takodje lepo vidi i iz njega vodi koso prema desnoj strani jedna cev. Bio je to uredjaj za brzo kocenje. Plehnati sanducic je bio do vrha napunjen peskom i kada se povuce lanac pesak bi preko cevi pocureo na sine tacno ispred ispred tockova i tako znacajno smanjio kocnu putanju. Na levoj strani je bio uredjaj za reguliranje brzine, stavljanja u pokret i zaustavljanja vozila. Na samom uredjaju su bile izgravirane brzine i komande – napred, nazad itd. U zavisnost na kom jeziku su pisale komande moglo se zakljuciti o poreklu i fabrikatu vozila. Skoda na Ceskom, Siemens & Halske (stari naziv Siemensove firme) na Nemackom. Sav taj proces upravljanja se obavljao levom rukom pomocu jedne drske od mesinga koju je vozac prilikom napustanja vozila jednostavno poneo sa sobom i tako niko nije mogao da stavi tramvaj u pokret jer je drska ujedno sluzila i kao kljuc. Desno od sanduka sa peskom se vidi delimicno deo normalne kocnice koja je sluzila za uobicajeno zaustavljanje.
Na novogodisnjoj fotografiji se vide rukohvati pricvrsceni za krovnu konstrukciju. Lepo se vidi da su bele boje. Njihova boja odgovara materijalu od koga su izradjeni. Bio je to porcelan.
Mi smo voleli nas tramvaj jer nam je on davao na neki nacin pecat da smo grad. Nazalost bio je vec godinama pre ukidanja u vrlo jadnom stanju, pogotovu sine koje su bile tako jadne da je tramvaj po njima vise skakao nego sto je vozio. To skakutanje je imalo za posledicu da je trola stalno ispadala, svaki cas je dolazilo do zastoja pa dok kondukter (to je bio njegov posao) nacilja tockic trole na el. kabel moglo je i da potraje. Jos jedan od hendikepa SET-a je bio i jednotracni sistem gde su se tramvaji na svakom drugom stajalistu ukrstali i morali da sacekuju jedan drugog tako da o nekom normalnom redu voznje nije moglo biti reci. Voznja od Rudica do Palica je trajala preko sat vremena. Putnici su sve vise i radije koristili autobus i tramvaj vise nije bio konkurentan. Mnogo godina nakon ukidanja tramvaja put me naneo u Suboticu i na uglu kod Zvezde pre nego sto sam presao ulicu instinktivno sam zastao i pogledao da li ide tramvaj. Navika iz detinjstva se tesko zaboravlja.
Izvinite sto nisam napisao ko sam posto jos nisam vican ovom kompjuteru tako da sam srecan kada uopste i uspem postaviti neki komentar a o postavljanju fotografija da i ne govorim. Komentare postavljam pod pseudonimom sutram i veliki sam zaljubljenik u tramvaje. Za svoju dusu istrazujem suboticki tramvaj i svaki podatak ili svaka fotografija mnogo mi znaci. Imam mnogo podataka o raznim tipovima tramvaja koji su saobracali u Subotici i sve to pokusavam uobliciti u jednu celinu koja bi sacuvala od zaborava nas lepi tramvaj. Pozivam Vas gospodine Gyla da se nadjemo i da porazgovaramo o tramvajima. Mislim da bi to bilo korisno za obojicu. Napisite kada vam i gde odgovara. Srdacan pozdrav, sutram.
Ne bih se dopisivao jer imam dosta toga da primetim, ako neko samo NAGOVEŠTAVA ono što je nekada video i maglovita su sećanja. Oko mene u mom detinjstvu stanovali su tri vozača KOČNIČARA iz SET-A – kao i dve kondukterke. Neću da tvrdim da sam se pridružio, ali sam pored njih stajao i gledao kako voze tramvaj. Levom rukom su pomicali POLUGE kojih je bilo DVE, a ne JEDNA. manja više prema sredini služila je za postavljanje pogona napred-nazad, a srednji položaj je bio za zatvaranje celog mehanizma. Kada je uzimao vozač i jednostavno stavljao u džep, izašao na zadnjim stanicama, obavio sve ono u vreme pauze.
Velika poluga LEVO po baždarenju nije postavljena baš pravo već malo levo za položaj stajanja. Kada se krenuli dva do tri hoda su bila tkz- prva brzina tek nakon desetak sekundi sve se povlačilo desno sasvim do dole. Kod novijih tramvaja moglo se kočiti da se velika poluga povlačila sve do dole ali se smotalo levo.
Kočenje je bilo mehaničko, električno, a kod moternih tramvaja postoji i magnetno, U Subotici kočilo se sasvim desno, sa time da je veća poluga bila na NULI. O trolni nebih makar je to bio većinom problem konduktera, u Subotici je bilo problema jer taj mali točkić mnogo je kod skretnica iskakao iz gornjeg ležišta, a bilo je problema i kod manervisanja napred-nazad, tada je kondukter bio u blizini i sa užeto pokušao pogađati ponovo ležište jer struja od gore je dolazila.
Ovaj komentar je svojevrsno prisecanje na suboticki tramvaj koji,nazalost,vec odavno klamce nekim nebeskim prugama:Uvek kada mi na ulici zazvoni levo uvo,pomislim da ide tramvaj.Svestan sam da je svojevremeno jednoglasno ukinut (taj jedan glas je i bio presudan),ali za svaki slucaj,pruzim korak.Sta ja znam,moguce je da se taj nas,nikad prezaljeni „Tramvaj zvani zelja“ povampiri,i iz mracnog nam depoa „Narodnog pozorista-Nepszinhas“ u izgradnji,izidje medju onaj isti narod koji ga se odrekao,pa potom „puj-pike ne vazi“,pozeleo.A onda,da vidite rodjeni moji…Autobusi zbog smrznutog goriva,k’o mecke ni makac do proleca,a on,Njegovo Velicanstvo Tramvaj,polako klaj-klaj,od pozorista do fontana od „Zolnai“ keramike,pa krugom oko parka i Gradske kuce do Sinagoge…Za sada.
Naravno,prvih dana bi ispred njega isao kondukter sa crvenom zastavicom dok se ljudi ne priviknu,a posle…-ihaaaj!Cingl-dongl!Cuuvaaaj, prijatelju,nije sala!Pazi,molim te,ide Tramvaj?!A u tramvaju bi konferansije,recimo,objavljivao:“Narodno pozoriste-Nepszinhas.Molimo putnike iz partera malo napred!“…“Gradska kuca,svecana sala.Molimo ne razgovarajte sa vozacem…pardon-glumcem!“Ili,pak:“Dragi putnici,Sinagoga.Neka se spreme oni koji izlaze (sta,zar ima i takvih?!).-No,sta kazete,ako necemo sa neizvesnim investicijama,mogli bi smo sa reziserom i pozorisnom scenografijom.Bilo bi to zaista cudo od Drame i „Narodnog pozorista-Nepszinhas“ iz Subotice.