Nekada dobro poznat pojam među Subotičanima, danas je nestao iz upotrebe a gotovo sasvim i iz sećanja. Daleko od toga da je ova veština nestala, niti je prestala potreba za njima, jedino ih sugrađani više ne zovu tim imenom. Danas vode posao u svojim kancelarijama ili u sferi interneta, a ne kao nekada na glavnom gradskom trgu i u kafanama u centru grada.
Govorimo o posrednicima to jest cenzarima, kako su ih Subotičani zvali. Posredovali su u trgovini robom i nekretninama. Čovek najpre pomisli kako ne treba niko da stoji između njega i kupca/prodavca, i da uz to još uzima procenat, međutim, često se pokaže da je pomoć ipak dobrodošla. Onaj kome posao dobro ide i bez njih, možda treba da razmisli da i sam postane CENZAR.
Stari je običaj bio da se pijačnim danima oko Gradske kuće okupljaju poljoprivrednici iz okoline Subotice. U toj masi sveta obavljali su se poslovi, vodili razgovori… I pored toga bilo je potrebe za medijatorima. U stvari, bilo je to njihovo zlatno doba.
Pored Gradske kuće, na prostoru ispred današnje zgrade „Socijalnog“
U novom, socijalističkom uređenju za takve poslove osnovan je Biro, međutim, cenzari su i dalje svaki dan bili prisutni u gradu. Elegantno obučeni, provodili su vreme u kafani ili ispred stubova pozorišta, i sakupljali informacije neophodne za posao. Teško je zamisliti da su u ono vreme tvrdog komunizma mogli da postoje slobodni agenti koji rade samo po nekim svojim nepisanim pravilima služeći se jedino talentom. Nisu nove vlasti blagonaklono gledale na njihovo prisustvo mada ih, po svemu sudeći, nisu ni gonili, ili su oni svoj biznis obavljali dovoljno spretno. Kako bilo, preporučivalo ih je predratno iskustvo kao i veština da se pogodi prodaja, sklopi ugovor, da se nekretnina dobro proda a i kupci dobro prođu. Naravno, uz proviziju.
Otkud takvo zvučno ime za trgovačkog posrednika? Turci i Persijanci su ih zvali sansar dok im je kod Italijana ime bilo sensale. Bili su prisutni svuda gde se obavljala trgovina pa su i sa ove strane Jadrana imali naziv istog porekla – senzal. Vojvođani su strane reči uvek izgovarali na svoj način tako da je u našem kraju to ispalo cenzar.
Subotica između dva rata /Foto: MILKO/
Sve manje i sve ređe „baće“ sa sela su dolazile nedeljom kod varoške kuće. Neki su istrajavali do početka osamdesetih kada je to već bila grupica uglavnom starijih ljudi u kafani „Spartak“. Sa njima je kopnilo i prisustvo cenzara. Možda su promenili struku, ili su se samo prilagodili. Danas postoje posrednici za razne stvari ali niko sebe ne zove cenzar. Jedino jedna subotička agencija za promet nekretnina nosi ime „Cenzar“, kao uspomenu na ovo drevno zanimanje.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Tavankut je imao svog cenzara Evetovića zvali smo ga Pišta cigo, jedan izuzetan trgovac kasnije su i drugi radili ovaj posao i dan danas ima čovek koji obavlja ovaj zanimljiv posao, u današnje vreme sadašnjem cenzaru mnogi se obraćaju za razne informacije i posredništvo od kojih isti nekada nešto naplati nekada ne. Sadašnjem je lokacija kod mesnog stadiona ispred prodavnice i ima posla jer ipak nije skroz izumro posao.
Od kako covecanstvo poznaje robnu razmenu i trgovinu najverovatnije poznaje i posrednika u trgovini. Posedovati informanciju je alfa i omega trgovine i svega ostalog. Samo onaj ko zna gde ko i sta prodaje i u isto vreme gde ko i sta kupuje , moze biti dobar i koristan posrednik i za svoju uslugu ocekivati odgovarajucu nagradu. Nekad se visina provizije regulisala „na rec“ i stisak ruke. Danas je u u svim zemljama slobodne trgovine to regulisano zakonskim odredbama i posrednici u trgovini (ne samo nekretninama) prijavljuju svoju delatnost poreskim organima i pretstavljaju jednu samostalnu profesiju sa svim pravima i obavezama koja iz te njihove delatnosti proizilaze. U socijalizmu navodno nisu bili potrebni ali su postojali kao jedna siva zona ekonomije , slicno kao i recimo bracni posrednici. zahvaljujuci dobroj informisanosti doveli bi u kontakt one sto nesto nude i one sto nesto traze.Secam se da je u mojem detinjstvu postojala jedna starija zena, sedela je u jednoj poslasticarnici na Korzu obicno pila kafu i izgledala kao svaka druga penzionerka koja je malo izasla medju ljude. Njena stvarna delatnost je bila u ono vreme velike stambene oskudice spajati ljude koji su bili voljni da razmenjuju stanove. Manji za veci ili obratno. U svakom slucaju i tu se okretao novac kroz doplatu razlike u stambenoj povrsini. Ta doplata je naravno bila ilegalna i onda bi se obicno pravdala tako sto bi se deo namestaja (mozda samo neki civiluk ili slicno) ostavio u stanu i onaj ko vrsi doplatu bi taj deo namestaja „otkupio“ za odredjeni sumu po dogovoru. Honoror za posrednicu bi se podrazumevao sam po sebi.
Obicaj je bio u staroj Subotici da se nedeljom posle mise zenska celjad malo proseta Korzom, a muskarci bi se okupil na prostoru izmedju Spartaka i gradske kuce. Nije slucajno javni toalet tamo napravljen. Za neupucene – to je bila jedna poveca grupa ljudi iskljucivo muskaraca, svih skoro podjednako odevenih i samo insajderi su znali o cemu je tamo reci i jednim pogledom po garderobi proceniti ko je ko i kakav je gazda. Bila je to jedna berza informacija o svemu sto ih je zanimalo pa tako i o kupovini, prodaji i naravno kretanju cena za sve ono sto bi eventualno prodali ili kupili. U jesen je to u isto vreme bilo zborno mesto Bosanaca – beraca kukuruza. Tu bi se onda dogovorili modaliteti berbe, nacin isplate, gotov novac ili u naturi (kukuruz) Obicno bi beraci bili angazovani na licu mesta i odlazili bi sa gazdom direktno na salas. Danas su trgovacki posrednici specijalizovani i svako ima svoju uzu specijalnost. Licno poznajem jednog koji posreduje u kupoporodaji iskljucivo preduzeca, firmi, zanatskih radionica i citavih fabrika. To je jedna bransa koja zivi od stroge diskrecije i njihovo kretanje na trzistu je strogo zatvoreno i poznato samo uskom krugu direktno zainteresovanih. Danas ljudi koji prodaju nekretnine nemaju dovoljno vremena za to a nisu ni dovoljno verzirani u tome poslu kao neko ko to svakodnevno radi i u taj posao je verziran u najsitnije detalje. Isto to vazi iz kupce nekretnina. Posrednici su od obostrane koristi, jer ako nista drugo onda spuste „na zemlju“ i kupca i prodavca tako sto im kazu sta su i kolike su realne vrednosti nekretnine po kojoj se objekat moze prodati odnosno kupiti.
Zanimanje, koje je od pamtiveka potrebno. Ako hoćeš da uradiš ozbiljan posao, siguran, a velika para u pitanju cenzar je svakako potreban.Samo i medju njima ima onih koji traže normalan procenat, a ima i onih koji bi da ‘zavrnu’ kupca ili prodavca. Mada, za te pohlepne svi čuju, pa ih izbegavaju. Zato je dobro da ih ima više, da jedan ne drži monopol.