Kod anđela čuvara

Nekima od nas, svaka tavanska ili podrumska vrata starih kuća raspiruju maštu. Šta sve kriju ova tajanstvena mesta? Tamo se odlažu stvari kojima je isteklo vreme, ali je ljudima teško da se rastanu od njih pa im tama podruma dođe kao odložena smrt. To „čistilište“ zna da potraje i decenijama tako da predmeti, koji su nekada otpisani, vremenom postaju antikviteti. Isto tako, tamo se sakrivaju stvari za koje ne treba da se zna. Subotičani su na takvim mestima pronalazili zlato, pa čak i kosture.

Danas kažu da više nema tavana koji nije pregledan i pretresen, pa ipak, ko zna… Onaj ko je nekad pronašao nešto zaboravljeno a zanimljivo, pamti to kao uzbudljivu avanturu, što važi i za devojčicu koja je živela na uglu Somborskog puta i Zagrebačke ulice.

Hobi joj je bio sakupljanje zanimljivih flaša, a na tavanu stare zgrade našla je čitavu riznicu neobičnih bočica za svoju zbirku. Bilo je to polovinom osamdesetih godina kada je jednog dana mala Ljubica u školu odnela nekoliko primeraka iz svoje kolekcije. Njenoj nastavnici, koja je to videla, odmah je bilo jasno da se radi o starim predmetima koji mogu da budu opasni. Ubrzo se na toj adresi, pred vratima zgrade na uglu, pojavila sanitarna inspekcija i tavan je zapečaćen.

Naime, naša mala sugrađanka tamo je pronašla veliku zalihu lekova koja je pripadala nekoj apoteci. Nisu to bili nama dobro poznati medikamenti, već roba stara preko pola veka. Bočice zanimljivih oblika, sa etiketama inostranih proizvođača kao i onih iz kraljevine Jugoslavije predstavljali su svojevrsni muzej, ali i opasnost, jer su neki bili otrovni. Priča je počela da se odmotava.

Iako se u prizemlju nalazila „Trgoprometova“ prodavnica, stariji su se sećali da je tamo nekada bila apoteka koja se šezdesetih preselila kod „Lifke“. Međutim, najstariji apotekar u tom ogranku tvrdio je da oni nisu lagerovali lekove na tavan. Može biti da je to činio predratni apotekar koji je nekada vodio posao u tom lokalu. Dakle, ta roba je pripadala izvesnom Vladimiru Nikolajeviću koji je držao apoteku „Kod Anđela čuvara“. Imao je on na tom mestu par prethodnika koji su se tom delatnošću bavili još od kraja XIX veka, ali, otkriveni lekovi su pripadali međuratnom periodu, što znači Nikolajevićevoj apoteci „Kod Anđela čuvara“.

Jedna stara subotička apoteka, početkom XX veka

To zanimljivo ime zainteresovalo je Subotičane za ovu temu. Većina predratnih apoteka imala je potpuno drugačija imena od onih pojmova koje vezujemo za farmaciju. Kada se završila era socijalizma i kada je kod nas ponovo dozvoljen privatni biznis, u nekim delatnostima su posegli za imenima predratnih subotičkih firmi (Funero, štamparija Globus, Klotild…), a da li bi danas neko svoju apoteku nazvao: „Kod zmije“, „Kod Božjeg zaštitnika“, „Kod svetog Antuna“, „Kod Zagovornice“, „Kod svetog Roke“… To nisu imena kafana, niti nazivi grobljanskih kapela već predratne subotičke apoteke. Slava svecima, mnogi ih i danas poštuju, međutim, kada čovek ode u apoteku treba mu nešto više, a to su naučna dostignuća na polju farmacije. Od svetaca se pomoć traži na drugom mestu.

Kod „Svete Terezije“, Jelačićeva ulica (danas Matka Vukovića)

Od drevnih vremena ljudi su tražili leka svojim bolestima, usavršavali ih sve do današnjeg dana, tako da su mnogi današnji lekovi u nekoj svojoj osnovi postojali i u ono vreme. Naravno, bilo je i onih koji su precenjivali moć svojih preparata.

Mr Hudovski, (apoteka k „Sv. Srcu Isusovu“), u ono vreme tvrdi da je izumeo lek protiv tuberkuloze.

Od kada je sveta i veka pa do danas ne prestaju da se reklamiraju sredstva protiv opadanja kose. Ćelavost je nešto što još niko nije uspeo da spreči, ali muškarci ne odustaju, držeći se parole „ne može da škodi“. Koliko je to važna stvar, potvrđuje i priča sa Krvavog jezera. Početkom osamdestih, u tada Omladinsko jezero, slobodno je oticala topla termalna voda. Ljudi su punili kante, burad, pa i cisterne, verujući da je lekovita, što je možda i bila. Jedan broj je njome prao kosu jer je verovao da je blagotvorna za rast. Škodilo nije.

Na kraju, vratimo se „Kod Anđela čuvara“. Iz nekog razloga, Nikolajević je uskladištio veliku količinu lekova na tavanu i to je tamo ostalo i posle njega. Privatne apoteke su mogle da rade sve do 1949. godine kada su nacionalizovane. Vlasnici su ostavljeni da budu upravnici, ali ne u svom lokalu nego su ih izmešali sa drugima po gradu. Tako je Nikolajević dobio službu u apoteci kod sinagoge. Možda se nadao da će ponovo moći da bude privatnik, ili se susreo sa problemom kako da uništi otrovni otpad… Umro je dvadeset godina kasnije a da niko nije znao za njegov „štek“ na tavanu, sve do leta 1985.

Lansky