Početkom devedesetih godina u jednom od subotičkih ulaza još se nalazila mala prodavnica galanterije, koja se tada uglavnom bavila popravkama.
Skučen i mračan lokal u kome je radila vlasnica, bila je primer kako su u prošlosti izgledale mnoge zanatske radnje, s tim što je tamo bio još jedan detalj koji je podsećao na prošlost – velika uramljena stara fotografija na zidu iza njenih leđa, na kojoj je bio portret jedne veoma lepe devojke. Da li je to bila ona kada je bila mlada? Teško je bilo naći zajedičke crte lica, a još teže pitati ko se nalazi na fotografiji. Možda kćerka? Vreme nastanka slike nije se uklapalo u tu računicu. U svakom slučaju, bio je to neko veoma blizak vlasnici lokala čije je vreme prošlo kao i mladost sa slike.
Jedna epoha je bila na svom kraju, dok će se kriza devedesetih godina pobrinuti da nova ne dođe tako brzo.
Male privatne radnjice nasleđivale su se s kolena na koleno ali nisu mogle da prate industrijsku proizvodnju. U njima su se prodavale stvari izrađene baš tu (tašne, kravate, sita, grnčarija…).
Pedesetih godina je izvršena nacionalizacija svih privatnih poslovnih prostora koji nisu bili na udaru posleratne konfiskacije, pa je i to smanjilo šansu da nečiji mali biznis potraje.
Nova socijalistička trgovačka preduzeća zaposela su lokale za narednih nekoliko decenija, što je obezbedilo kontinuitet. Subotičani su skoro pola veka na istim mestima kupovali cipele, pozamanteriju, kozmetičke proizvode… Tu činjenicu da se određena roba nalazi dugo vremena na starim lokacijama, kasnije su iskoristili neki preduzimljivi trgovci. Tako je prodavnica Bagat, koja je otvorena početkom šezdesetih godina, danas i dalje u istoj ulici, samo preko puta. Naviku Subotičana da poljoprivrednu apoteku imaju pored zelene pijace, iskoristili su zaposleni u Poljoopskrbi, koji su posle zatvaranja firme zakupili susedni lokal i nastavili stari biznis, ovaj put samostalno.
Koja je onda prodavnica najduže na istom mestu, pod istim imenom i sa istom vrstom robe?
Bez neke zvanične evidencije, oslanjajući se na stare telefonske imenike, reklame i najviše na sopstveno sećanje, čovek u mislima mora da prođe nekadašnjim subotičkim trgovačkim ulicama.
Od prodavnica cipela, najveće šanse za rekord imao je Peko. Slovenačka Tovarna obutve Peko je bila na istom mestu pre Drugog svetskog rata, za vreme rata i posle rata. Posle kratke pauze devedesetih vratila se na isto mesto. Tamo bi bila i danas, da u svojoj postojbini fabrika nije doživela stečaj.
Zato u ulici Matka Vukovića i dalje radi prodavnica cipela sa starim, dobro poznatim imenom Alpina.
Ispred prodavnice „Peko“, devedesetih godina
Malo dalje od Alpine, negde preko puta, postojala mala radnja u kojoj su se prodavale čarape. Iznad ulaza je visio natpis Ključ Sarajevo. Bio je tu tokom devedesetih, zašao je dobro u XXI vek, ali nije dočekao današnje dane.
Devedesete godine su bile prvo iskušenje za dugovečne prodavnice. Najpre su velika socijalistička preduzeća stidljivo započela promene pa su određene lokale prepustili stranom kapitalu. Tako smo u Subotici na kratko dobili Da Ugo i Price Cutters, pre nego što će nas zatvoriti gvozdena zavesa međunarodnih sankcija.
Sledile su posle toga još dve prepreke. Ako je trgovina i uspela da preživi tranziciju i nastavi da postoji pod starim imenom, trebalo je opstati na istom mestu posle privatizacije poslovnih prostora, ili njihove restitucije potomcima predratnih vlasnika.
Posle svega, pravo je čudo da neka prodavnica danas ima staro ime i biznis. Knjižara na Trgu Republike imala je poseban status i zato postoji od 1947. godine, ali je tri puta menjala ime.
Na kraju, moguće da je konačan odgovor cvećara Ruža u ulici Matije Gupca, koja je tamo bila i sedamdesetih godina, zatim radnja za izradu sita i predmeta od drveta u istoj ulici, kao i prodavnica auto delova u Maksima Gorkog.
Radnja Volan je otvorena početkom sedamdesetih i sve do danas prodaje delove i opremu za aute, iako su vremenom dobili jaku konkurenciju. Zahvaljujući svojoj dugovečnosti postala je toponim, pa i samu zgradu Subotičani zovu “Volan”.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Dakle, svi „dinosaurusi“ su izumrli, ali su preziveli oni manji, jedna cvecara i jedna prodavnica auto delova. Da budem iskren, sve do kraja teksta mi oni nisu pali na pamet i mislio sam da je „izumiranje“ bilo totalno, ali je bilo „samo“ katastrofalno. Najkrace su trajale firme uglavnom nastale ’90-ih koje nisu ni imale tradiciju i za njima danas skoro niko ne zali.
Da, stare radnje i porodicni biznisi koji su se prenosili sa kolena na koleno mnogo generacija unatrag i unapred. Porodicne institucije koje su imale dobra vremena zbog radoholichnosti originalnog vlasnika koji je do besvesti iskoristavao mizerno placene radnike, bahata vremena zbog cinjenice da su u svom asortimanu imali jedan ili dva artikla koje drugi nisu imali pa su svi posh suboticani nahrupljivali kod njih u radnju da budu vidjeni kupujuci te egzoticne artikle, i na kraju, vremena propasti posle ulaganja u kockarske radove i gubitka svega sticanog na posten i vise neposten nacin tokom generacija vodjenja bizmisa. 1990. sredinom juna, staje ganc nova Toyota Carina 2 ispred tadasnje Robne kuce Standard. Tipicna suboticka Familija zurno idje pokretnim stepenicama na najvisi sprat ovog potrosackog hrama da uziva u radnji koja je jednim potezom pomela i rasturila sve stare zanate, radnje i generacijske tamvi-vamti biznise u Subotici, od prodavnica kajseva, carapa, cetaka i metala, igracaka, odece i obuce, pa do tehnike, satova i nakita – Price Cutters. Do momenta otvaranja ove radnje i ociju subotickih potrosaca, Socijalisticki nacin poslovanja uredno je postovao stari soj konkurencije, tako da su moderne robne kuce lepo koegzistirale sa starim radnjama i zanatima nudeci apsolutno drugaciji asortiman robe, sve do ovog kljucnog momenta za Suboticki retail, di su se suboticki stari porodicni bizmisi nasli oci u oci sa konkurentom koji je poslovao u cilju oblikovanja novog potrosackog drustva modernog vremena i nije imao ni najmanje milosti za ostale vidove sibicarske trgovine! Na tom zadnjem spratu, mogle su se cuti svakakve zanimljive izjave iznenadjenih Suboticana, kada bi se cena apsolutno iste robe pronadjene tamo, uporedile sa cenom koje su stari subaticki trgovci lepili po proizvodima koji su nabavljeni iz istog izvora. U to vreme se u Jugoslaviji desavao procvat ekonomije, trgovine i standarda, dolaskom jednog od retkih pristojnih i sposobnih ljudi sa vizijom – Ante Markovic. Covek koji je za kratko vreme napravio najozbiljniju reformu i pokrenuo sistem koji je zadnji put funkcionisao kao podmazan dok je Drug Tito (Slava mu!) jos bio ziv. Njegova privredna reforma donela je i novi dinar koji je u to vreme bio vezan za nemacku marku. Ja sam Markovicev Dinar od miloste zvao AM i kurs je bio 7 AM za 1 DM. Tako da se setajuci tim spratom na kom je bio Price Cutters, moglo cesto cuti….ta jebo ga otac prevarantski, on je nalepio cenu od 600 AM na haljinu koja ovdi kosta 80 AM!!!!! Ta pogledaj, iste haljine! Ili – ta ove nove cipele kostaju manje nego popravka mojih Peko tamo blizu Sarica!!! U Price Cuttersu bilo je jasno da je to bio apsolutni kraj starih subatickih prodavnica i zanatlija na koji se do tada trgovalo, popravljalo i muljalo po gradu. Price Cutters bio je zvanicni katalist i uvod u moderno potrosacko drustvo, drustvo koje je sada bilo tesko zasititi onim sto su pruzali stari subaticki „trgovci“. U ovom novom poretku stvari, koji je doduse trebao da se desi jedno 15 godina ranije, vise nije bilo moguce da se iste cipele u brzoj usluzi popravljaju 3x i da se svaki put posle 3-4 dana posle te popravke, opet odlepljuje djon koji je navodno bio ljepljen najmodernijim ljepilom koje veze kao najaci magnet. Isto tako, od tada je bilo prilicno tesko da vlasnik radnje za popravak video tehnike na pocetku Petra Drapsina, moze da naplati 200 DM za popravak transporta trake na video rekorderu, a da transport trake nije pipnut. Ili da banalnu stvar kao sto je konvertor 6.3 mm na 3.5mm jack, naplati 20 DM za konvertor, i coveka srednjih godina istera iz radnje sa izjavom „donesi jos malo Maraka i Dinara i imaces konvertor, a gubljenje vremena na pitanja dodatno cu da naplatim!“ Sada je takav konvertor u Price Cuttersu bio prodavan za 21 AM umesto za 20 DM i Suboticani vicni tim stvarima su odma prepoznali da prevarant sa pocetka Petra Drapsina, pokusava da isti konvertor od 3 DM uvali u svojoj prevarantskoj radnji za 20 DM….takvih prica o starim radnjama i zanatama u Subotici je i previse. Mozda je na pragu nove ere…1900-1918, subaticka trgovina i stari zanatovi bila casna i postena, ali u periodu 1985-1995 NIJE! Iz ove perspektive, kada se logicno razmisli, ustanovljenje buvljaka kao vecnog apsoluta suboticke trgovine i zanastva, vise je doslo iz losih iskustava sa starim subatickim trgovcovima i zanatima, nego iz same krize 1993. godine. U poslednjih 20 godina bio sam svega 5 puta u Subotici, no podsetio sam se starog sistema poslovanja subatickih porodicnih „trgovaca“ i bizmismanova leta 2015., kada sam posetio mozh mislit’, pre-cuvenu prodavnicu Aqua Therm na teslinom naselju. Otisao sam da kupim najobicniju mrezicu za zidnu kuhinjsku bateriju za vodu, za koju tamti-vamti „profesionalni“ prodavac, nije ni znao da moze da se kupi zasebno! Da bi me potom ubedjivao da treba da uzmem sasvim drugu velicinu od one koju sam izmerio. Kao osoba koja voli da troluje takve debile, veselo sam kupio mrezicu po njegovom savetu a nakon dobra 2 sata se pojavio sa istom u radnji po pitanju reklamacije. Naravno, mrezica je uredno doneta tutto-kompleto mokra i ostecena od uzivanja u nestrucnom rukovanju a prodavac pametnjakovic je posle gledanja i obrtanja iste u trajanju od jedno 5 minuta i izjave da sam mu doneo macku u dzaku, nevoljno vratio novce. Sa komentarom da je on neki mega kompleto najpametniji prodavac koji ne poznaje cinjenicu da ta mrezica moze da se menja i da je on naredio da se kupi apsolutno pogresna velicina, napustio sam objekat u kome se losi maniri i prevarantski obicaji suboticke trgovine i usluga, i dalje uredno i lepo neguju. Elem, kratko bivstvovanje Price Cuttersa u Subotici, dovelo je do brzog vracanja starih subatickih trgovaca i zanatlija do daljeg rabljenja starih navika, jednom prilkom 1992., jedan covek mi se pozalio da je najvise voleo da kupuje u Price Cuttersu, jer je dobio najvise i najkvalitetnije za smesno male novce. Takodje mi je i u besu pricao da je otisao u ns u Price Cutters jer je mislio da se radi o istom lancu, kada se ispostavilo da je ns trgovacki prevarant, samo nazvao radnju istim imenom. Sve u svemu, smesno i komicno.
Tačno je da u centru grada radnje su u zadnjih tridesetak godina više puta menjale i namenu i vlasnika(dovoljno je samo pogledati Korzo.Od raznih manjih prodavnica osamdesetih,pa posle kafići a sad kockarnice i banke),ali na periferiji postoje prodavnice sa preko 35 godina tradicije.Na istom mestu pod istim imenom pri kraju Majšanskog puta postoji radnja koja se zove kao jedan saobraćajni znak :),isto na kraju Braće Radić sa leve strane,radnja koja se zove kao moja supruga 🙂 i tako dalje…Igrom slučaja većinu svog radnog staža sam proveo u firmama koji su snabdevali grad(Fidelinka,Mlekara i još neke veleprodaje)pa imam veliko iskustvo iz ove teme.Interesantno je da od Majšanskog mosta pa do naftaša nekad je bilo petnaest prodavnica.
@Stotmwatch
Kada se otvorio, ljudi su mislili da je taj Price Cutters mesto gde se može kupiti jeftina, a kvalitena roba.
To je bio momenat koji je trajao nešto malo više od godinu dana kada su za vreme ekonomskih reformi Ante Markovića plate iz meseca u mesec drastično i apsolutno rasle računajući u DM, pa je kupovna moć stanovništva dostigla u to vreme neviđene okvire, a ljudi su obilato kupovali, željni drugačije robe.
Price Cutters je ili imao sreće, ili je nanjušio ili su znali da je pravi momenat za otvaranje ovakve prodavnice, onda kada je kupovna moć stanovništva bila jaka.
Milione su zgrnuli, pored toga što tamo stvarno kvalitetne robe baš i nije bilo.
Bilo je robe lepšeg dizajna, izgleda u odnosu na robu koju smo navikli kupovati, kvalitetnu ali ružnu poljsku i rusku robu na buvljaku.
Kupih ja tamo neki lep tranzistorski aparat, jeftin, reko da imam šta slušati na poslu. Delovao je praktičan jer je pored mogućnosti rada na baterije imao i mrežni kabel za 220V, sa ispravljačem u njemu pa ga slušaš bez da moraš kupovati skupe baterije za njega.
Odnesem ga kući, isprobam, kad on ili toliko tiho svira da ga jedva čuješ ili ako potenciometar pomeriš samo za 1-2 mm, on se dere kao sumanut na maksimumu, nikako da se podesi da svira nekom normalnom glasnoćom.
Reko, izvukao sam škart primerak, spakujem ga i vratim nazad u Price Cutters.
Nisu mi pravili problem, zamenili bez ikakvih problema.
Ja sav radostan odem kući i kad sam ga isprobao, kad ono opet isto, ili se skoro ništa ne čuje ili se dere na maksimumu.
Ja nezadovoljan ponovo nazad u prodavnicu, oni u prodavnici probaju aparat, vide da je stvarno loš, daju mi treći aparat.
Odem kući, isprobam ga, kada opet ono isto.
Ni posle svega novac mi nisu hteli vratiti, rekoše, šta hoćeš, jel svira, pa svira, ako ti je glasno stavi vatu u uši i posle dužeg ubeđivanja videh da se smeju i ne popuštaju i na kraju odustanem ja od povraćaja novca tako da mi i dan danas stoji tranzistor u kutiji za uspomenu na ta vremena.
Detaljnije sam ga pregledao, sitnim slovima na njemu je pisalo „Made in China“, to su verovatno bili počeci kineskog plasiranja njihove lepe ali tada vrlo jeftine bofl i nekvalitetne robe.
Eto, i ja skrenuh sa glavne teme, malo sam odlutao u ta čudna vremena kada su počele prodavnice da se pune robom lošeg kvaliteta, bez JUS-a i bez nekih ozbiljnih garancija o kvalitetu i servisiranju uređaja.
Tada je počela pojava da ti npr. ovde u Subotici prodaju aparat koji ima godinu dana garanciju ali je najbliži servis bio u Čačku, a brze pošte u to vreme još ni na pomolu nije bilo.
Kraj. 😉
@NaIvan
Potpuno se slazem sa vama! Price Cutters je oznacio i slobodan dolazak jeftine a uglavnom bofl kineske robe na trziste Evrope. Proci ce godine dok se kvalitet rapidno nije popravio i dok kineska roba nije mogla da parira onoj napravljenoj kod priucenog plasticara iz Rume, Besnog Foka ili Padinske skele.
Ali ajde sada da budemo iskreni, ista takva roba prodavala se godinama prije toga po cumezima subotickih porodicnih biznisa, a manufaktura istih nije bila kvalitetnija, nego je isto tako bila, uglavnom neuko sklepana bofletina iz kucne radinosti subotickih starih zanatlija, gde kupac djubreta nije smeo da kaze da nesto ne valja kako ne bi nastetio forced reputaciji staroga zanatlije.
To je bilo pre 30 i vise godina, danas je Kina apsolutno dominantna po pitanju asortimana, plasmana i kvaliteta robe, a u mnogim industrijskim sektorima predstavlja standard koji vise ni jedna zapadna zemlja ne moze da postigne.
Nedavni skandal najvecih razmera sa Hermesom, govori u prilog tome.
Kada jedna tako eminentna i bezobrazno skupa modna kuca, koristi bezobzirne lazi i tvrdi da se njihove torbe i ostali asortiman proizvoda iste kategorije, iskljucivo rucno prave po pariskim krojackim studijima na cistoj mesecini uz zvuke free Jazza komponovanog posebno za njihove krojacke studije, neke stvari trebaju vec pri toj recenici postati sumnjive. Medjutim, Hermes je isao jos dalje, sa tvrdnjom da svaki njihov krojac po tri godine uci da iskroji savrseni sav za svaku torbu ponaosob, a u tom procesu svaki dan na racun Hermesa iz obliznjeg eminentnog pariskog restorana, kompanija za sve radnike u proizvodnji placa rucak u obliku Soupe à L’oignon, Boeuf Bourguignon i Crème brûlée, pa je zato cena rucne torbice od 11.000 Eur sasvim opravdana. I onda se pojavi random XYZ kineska sivaona kojoj eminentni Hermes ne zna ni adresu ni ime a kupuje od njih proizvode po ceni od 5 Dolara za bilo koji komad kozne galanterije od kad zna sa sebe. E u tom momentu se PUFFFF rasplinjava prica o specijalno narucenom free jazzu za Hermes, Boueuf Bourguignonu na racun kompanije i pariskoj bezoblacnoj mesecini, jer radnici koji prave Hermes torbice, to rade uz zvuke tradicionalne kineske folk muzike i Kung Pao piletinu, a istina je da Hermes u Evropi nema ni jednu makar i neispravnu sivacu masinu, lepak, metar konca ni makaze u svom posedu. Sad povucite istu paralelu sa subatickim starim zanatlijama i njihovim pricama o manufakturi, veoma su slicne.