Istorija nije samo priča o ratovima koji su prekidani povremenim periodima mira. Ženski pol čini polovinu čovečanstva i njihov život, brige, preokupacije i poslovi, čine isto tako polovinu priče o ljudskoj civilizaciji. U istoriografiji je na tom mestu još puno rupa.
Kakva bi bila ženska istorija Velikog rata 1914 – 1918, to donekle može da se vidi u autobiografskoj prozi Milice Jakovljević Mirjam („Izdanci Šumadije“), koja govori o austrougarskoj okupaciji Srbije, jeftinom češkom porcelanu, strahu od nasilja, španskoj groznici…
Žene su se tokom 20. veka izborile za ravnopravnost na mnogim poljima, ali je domaćinstvo uglavnom i dalje ostala njihova briga.
Za onoga ko vodi računa o domu, a to su najčešće žene, kućanski poslovi su predstavljali težak rad, posmatrajući to današnjim merilima. Patosi su se ribali četkom, veš se prao na ruke dok je pripremanje hrane oduzimalo mnogo više vremena. Za razliku od danas, pileće belo meso nije čekalo u supermarketu već se do njega dolazilo procesom koji počinje rutinskim klanjem i čerupanjem.
Kako je to domaćinstvo izgledalo nekad, još pamti starija generacija Subotičana. U njihovom životnom veku dogodio se skok od kupanja u lavoru do tuša i ostalih blagodeti tekuće vode (Subotica je vodovod dobila tek početkom šezdesetih godina). Za napredak od poljskih klozeta do savremenih toaleta većina Subotičana je trebala da čeka sedamdesete godine.
Nisu u svakom segmentu skokovi bili tako veliki. Prelistavajući stare kataloge trgovaca i proizvođaća kućnih potrepština, možemo videti razvoj određenih „aparata“ koje su u ono vreme opisivali kao „patent“. Originalno rešenje koje treba da olakša neki posao.
One žene koje su doživele da ih na poslovima pranja rublja zameni veš mašina, nemaju dileme oko toga koji je najveći izum 20. veka.
Tri Subotičanke, sedamdesetih
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sto covek postaje stariji vise se priseca svojega detinjstva i mladosti. Nazalost to prisecanje vremenom dobija jednu iskrivljenu optiku i secanje postaje idealizovano i ono lepo se pamti a ruzno potiskuje i apstrahuje. Gledam fotografije sprava iz kataloga i sve ih poznajem jos iz detinjstva. Recimo ona grdosija za mlevenje maka (sve odreda su bile crvene boje) nije koristena u privatnim domacinstvima nego se mogla naci pod obavezno u svakoj specerajskoj radnji. Predstavljala je vazan aksesoar jer se testo sa makom, orasima ili rogacem (Szent Janosom) naslo bar jednom nedeljno na stolu. Vazno je bilo napomenuti i tezinu masine jer je odgovarajuca tezina bila znak kvaliteta i solidnosti proizvoda. Prese za krompir i jos poneki rucni pribor u kuhinji se moze nabaviti i dan danas i ostao je nepromenjen kao tehnicko resenje. Menja se tu i tamo dizajn ali svrha je nepromenjena i dovedena do savrsenstva. Nesto kao bicikl. Dva tocka, lanac i pedale, sedlo i upravljac. Sve ostalo je diziajn – moze ali i ne mora. Sve sto se je oznacavalo kao patent je znacilo da njegov pronalazac ima ekskluzivno i jedino pravo da ga proizvodi i plasira na trzistu. Patent kao pravna norma postoji i danas. Nazalost postoje i drzave koje beskrupolozno kradu tudje znanje i pronalaske i bogate se na tudjoj intelektualnoj svojini i tehnickom znanju. Poticem iz jedne zanatsko-trgovacko-cinovnicke porodice relativno boljeg imovnog stanja i moje detinjstvo, bez obzira na tadasnju divljinu Kertvarosa, je bilo sa nesto boljim standardom. Prilicno solidna porodicna kuca sa vlastitom pumpom u dvoristu i sto je najvaznije hidroforom u podrumu. Veliko kupatilo sa nevidjenim komforom, ulaz iz predsoblja i jos jedna vrata koja su isla direktno u roditeljsku spavacu sobu. Velika iznutra belo emajlirana kada, nije bilo elektricnog bojlera, ali za to poveci kazan pored kade sa dve slavine i termometrom. Ispod kazana je bilo loziste i svake subote bi se onda vec pre podne nalozila vatra da se ugreje voda za popodnevno kupanje nas dece. Odrasli su bili uvece na redu. I tako svake subote. Na jednom zidu lavabo, istina sa samo hladnom vodom. Toalet sa vodokotlicem na kome sam sedeo i ucio strane jezike. Naime mama je imala jedni istocnonemacku masinu za pranje vesa koja je stajala nasuprot toaleta, marke „Alba cygnus“ latinski: „Beli labud“. Majka bi po pravilu ostavljala poklopac masine otvorenim i onda se je sa njegove unutrasnje strane lepo crvenim slovima mogla procitati moja prva kompletna Nemacka recenica : Ohne wasser in waschbähelter heizung nicht einschalten. Znaci bez vode u posudi za pranje ne ukljucujte grejac. Sve su to neki potpuno bezvezni detalji ali koji ostaju vecno u secanju. Nedeljom bi se odlazilo na pijacu. Tramvajem onako gospodski. Zivina bi se kupovala ziva, obicno vezana u paru, odmerila bi se rukom tezina i onda bi se malo popipalo ispod perja da se proveri kvalitet i kolicina mesa. Kod kuce – klanje, cerupanje, nedeljni rucak – pohovano pile, krompir pire i zelena salata. Pre toga pileca corba i bratoubilacki rat izmedju mene i sestre oko pilecih iznutrica. Pohovao pile je bilo nesto sto se je jelo samo Nedeljom. Nesto zbog skupoce ali i zbog obimnog posla oko toga. Kasnije u Nemackoj sam bio sokiran kada sam video da narod kupuje pilecu dzigericu na kilo i time hrani macke. Subota popodne je bila rezervisana (normalni radni dan) za odrzavanje kuce i ribanje kuhinjskog poda, za one koji nisu imali plocice u kuhinji. Ponedeljak je bio po pravilu rezervisan za pranje vesa. Veliki ves, posteljina i slicno bi se onda obicno prali u zavisnosti prema vremenski uslovima. Obavezno „Plavi radion“ i „Albus“ sapun za pranje vesa od pola ili cetvrt kile, a vec u zavisnosti od velicine sake domacice. Takva su bila vremena ljudi su ih mirno prihvatali i ziveli jednim mirnijim i spokojnijim zivotom.
Kertvaros , podseti me tvoja prica na pricu mog dede kad je otisao sesdesetih il sedamdesetih da bude sogorici bebisiterka na par meseci. Posto je dobro znao nemacki i bio veseljak vrlo brzo je sebi skupio drustvo. Jedan dan su resili da skuvaju nesto i nabacili pare na gomilu. Deda otisao u mesaru i smislio da ce da kuva paprikas od nogica. trazio je nogica za 10 maraka na sta mu je posle nekog vremena mesar izneo pun dzak i pitao kakvog psa ima.
Nasa kuca je sagradjena 1922, imamo metalni tank od 2 kubika na tavanu u koji se rucnom pumpom upumpavala voda iz kopanog bunara. Od tamo je isla do slavina i bojlera na gas i vodokotlica. WC je bio klasicni za sedenje.
Eto procitala sam i taj zivot zelim sebi da gradim …i kod nas je nedeljom pohovano pile bilo i dan danas
Danasnja kuhinja mnogo laksa nego nekadasnja bilo ja imam Robiku ko mi pomaze ona je violina u kuhinjskom poslu…sece kropmpir mesi testo i jossssssssss million stvari zna kojeg niisam ni uhodala ali danasnje robot masina su u veiliki pomoc u radu…i pohovano meso isti nije tako ekstra tezak napravi covek vise ture zamrzne i ima nedeljom…i sad cu ici to da radim priremim vise ture za naredne nedelje…i opustam se malo u kuhinji dok radim
@ Croat
Posalje mene moja supruga Nemica u mesaru. Gazdu sam dobro poznavao, zalazili smo u istu pivnicu. Popricam malo sa njim i kazem da bih rado pravio pihtije onako po domacem, ali nigde ne vidim svinjske nogice. Pita koliko trebam, kazem 3-4 komada. Donese mi on to, lepo zapakuje, pitam sta sam duzan, odmahne rukom i kaze firma casti. Kod kuce stavim sve to lepo u frizider. Nakon izvesnog vremena kroz kucu se iz pravca kuhinje prolomi krik strave i uzasa. Moja zena kao hipnotisana gleda u svinjske nogice i muca – sta je ovo? Pokusam da objasnim sta je to i kakve su mi namere sa time. Rekla je samo – nosi to iz kuce. Posto sam zeleo da sacuvam moj tada jos mladi brak , nije mi preostalo nista drugo nego da sve to bacim u smece. Pihtije nisam vise nikada spomenuo a kamo li tako nesto napravio.
Kertvaros
Vremena se i tamo izgleda menjaju, moj drugar je izasao prije 6-7 godina u Nemacku i komsija, Nemac, mu je pomogao da napravi pusnicu i naucio ga kako se dime kobasice i sunke. (ja bi rekao na drugovu sramotu, al ajd dete odraslo u stanu, nije imao ni gde da vidi.)
Pitanje i da li bi ta pihtija imala ukus kao ova ovde:) A to me dovede na pricu kad je moja zena putovala autobusom za Bp al je krajnja destinacija autobusa bila Pariz. Sofer uzima kofere od putnika i slaze ko tetris u bunker kad uzme od jedne babe a kofer skoro da ne moze ni da podigne. Pita babu, sta ti je to unutra? a ona odgovara , voda dete, nema u Pariz dobre vode da kiselim kupus 😀
@Croat…Ako dobro znam, takav metalni tank na tavanu je potreban ako zelis postaviti solarne kolektore na krov. Ako ga vise ne koristis za prvobitnu namenu, mozda jos uvek moze posluziti za besplatno grejanje i/ili za toplu vodu u kupatilu.
@ Croat
U Nemackoj ima dosta ljudi koji sebi kupuju svinjske polutke i onda slaninu sunke kobasice i ostalo sami spremaju i sole i dime prema vlastitom ukusu. Tim pre sto se mogu kupiti kompletne pusnice u raznim velicinama, na gas, struju ili klasicni zar. To cak nije ni preterano skupo, problem je mesto, ali i komsiluk koji (ne)tolerise dim. Ja imam u basti kao i vecina ljudi ovde rostilj i uz to i „pusnicu“. Moja pusnica je jedna igracka od nerdjajuceg lima valicine oko 50x30x20 cm. i sluzi za dimljenje ribe, konkretno moze da stane oko 6 do 8 pastrmki u jednom turnusu koji traje nekih 25-30 minuta. rezultat je jako dobar i vrlo ukusan. Ukucaj jednostavno na Yuo Tube „Räucher ofen“ ili „Fleisch räuchern“. Ima sva sila video snimaka na tu temu. Sto se tice vode i Pariza ima tu dosta istine. Tvrdoca vode, odnosno kolicina kalciuma i magnezijuma koji voda u nekoj regiji sadrzi igra veliku ulogu u gastronomiji i spremanju hrane. Uz o treba dodati i specificnu mikroklimu (bakterije) odredjene regije koja igra kapitalnu ulogu u svemu tome. Proizvoditi sir prema istom receptu i tehnologiji negde u Alpama i li u ravnici, daje potpuno razlicite rezultate i po ukusu i po izgledu proizvoda. Ja sam inace otvoren za svaku specificnu hranu i rado isprobavam i eksperimentisem sa raznim vrstama hrane i raznim receptima.
Opet se udaljujemo od biti teme. Niko nije zapazio šta se sve nekada proizvodilo u
Subotici. Štednjaci Zefir su se proizvodili u fabrici koja se nalazila kraj Električne centrale, limena roba verovatno u radionicama nekadašnje fabrike Metalija (nakon rata je to bio maltene osnovni proizvodni program te fabrike uz pocinkovane limene kofe). Pa i Balkanmetal se nalazio tu negde. Razne mašine, uglavnom za trgovine su se ipak uvozile, a kako je Kertvaroš primetio počasno mesto u svakoj prodavnici je zauzimao mlin za mak – koliko li sam puta njegov točak okrenuo. Nakon rata, počela se koristiti u većoj meri kafa pa su se u prodavnicama pojavili mlinovi za kafu, kasnije i portabl mlinovi za domaćinstva. Kafa se vremenom pakovala u ambalažu u zrnu, u određenim količinama. Kafa se sipa u mašinu a dole se pričvsrti njegova ambalaža u koju pada mlevena kafa. E, kako je u mašini nekada ostala izvesna količina kafe, mnogi kupci su zahtevali da se nakon mlevenja izmeri količina mlevene kafe. Kasnije su u mnogim prodavnicama uvedeni samouslužni mlinovi za kafu, pa je kupac mogao sam da samelje kupljenu kafu.
Ostale teme o gastronomiji ipak nisu primerene ovom napisu. Možda će biti prilike da raspravimo o svinjokolju, kobasicama, hurkama,švargli, šunki, slanini i čvarcima, o soljenju i pušenju, pa i o pihtijama (paču) bez koga se Božić čak ni sada u našoj kući ne može zamisliti. Istina, sada ga ne pripremamo mi mego Bata Kole.
@ Aleksa
To je jedna opsta pojava kod svih diskusija na portalu. Zapocne se sa jednim, a zavrsi sa necim skroz desetim. Ja licno imam utisak da je interesovanje za rubriku „Stari grad“ prilicno opalo. Uglavnom dva tri uvek ista komentatora, a svi ostali ucesnici kao po pravilu istrgnu kakvu recenicu iz opsteg kontesta i onda je okrecu i prevrcu sve dok ne bude odgovarala komentatoru, da pozivajuci se na nju, saopsti citateljstvu gde ga zulja cipela. Naravno treba priznati da i sama tema koju Lansky servira svake nedelje cesto budi secanja na proslost i onda secanje odluta cak do neke daleke obale. Vi ste spomenuli mlinove za kafu. Moja prva misio je bila – Nicin palata – Union – miris kafe – ogromna i bogato ukrasena kasa „National“ na tezgi. Sve je bilo malo i usko i beskrajno elegantno i otmeno. Kada bi me kao klinca poslali da kupim kafu, tamo sam ulazio sa strahopostovanjem. Vi to znate, ja to znam. Pitanje je koliko nijh jos ima koji to takodje znaju. Naravno da je Subotica nekada bilo jako sediste zanastva i industrije, pogotovu one za siroku potrosnju. Nazalost doslo je jedno vreme kada se roba siroke potrosnje, a to su i kuhinjska pomagala, smatrala necim nevaznim i sporednim, a teziste se stavilo na metalurgiju, tesku industriju i rudarstvo. Lansky je spomenuo kako su kupatila u to doba bila retkost. Upravo zbog toga je jedan Proizvod „Metalije“ – stalak za lavor – bio izuzetno vazan i paktican i nalazio se u manje-vise skoro svim Subotickim (ali i sire) domacinstvima. Ja mogu da ga opisem a i dosta puta sam gledao kako ga utovaruju u vagone na teretnoj stanici. Jedino ne znam koga bi jedna takva naprava danas interesovala. Koliko ljudi danas jos zna da je samo pre par decenija nocna posuda „Noksir“ ispod kreveta bila jedna sasvim normalna i svakodnevna stvar. Sirotinja je imala obicnu metalnu belo emajliranu, a bolje stojeci ljudi obavezno od skupog porcelana. U zivotu sam tu itamo obisao poneki cuveni i znacajan dvorac sa vise stotina soba, sve jedna elegantnija i lepsa od druge, Ali bez i jednog jedinog kupatila ili WC – a. Sve to Evropsko visoko plemstvo je u sustini obavljalo, isto kao i obicno Suboticko gradjanstvo, svoje svakodnevne higijenske potrebe na isti nacin. Lavor i bokal tople vode.
Prodavnicu Union pamtim više po tome što je u njoj nakon povratka u Suboticu i Spartak radio Tihomir Bata Ognjanov. Virili smo kroz izlog samo da bi ga ugledali.
Umivaonici i kante za vodu su se farbali ručno, to su bili uglavnom cvetni motivi. U posebnom odelenju su radile sve same devojke po rukovodstvom poznatog slikara, nažalost njegovog imena se ne sećam.