Komšija pa braća

Bać Ilija je imo ono što je imo, što je većina svita divanila da je bogastvo e to nije imo. Nije imo tušta zemlje ni gazdašaga, al je imo ono što di ko od svita zove najveće bogatstvo, imo je sedmoro dice pet sinova i dvi ćeri. Tu je bilo bać Ilijino i snaš Cukino svo bogastvo ovog svita.

Od sve dice na salašu je osto najmlađi Antun, oženijo se i dvorijo oca i mater-bać Iliju i snaš Cuku.

Vrime ku vrime leti dok se čovik redovno ni ne obazre, ostarili ,bolesni i izmoreni bać Ilija i snaš Cuka priselili su se na nebo, poumirali su jedno za drugim uvik se kazlo da je kogod koga odvo na onaj svit. U ovom slučaju snaš Cuka je povela bać Iliju.

Malo tala, tušta dice i skoro pa je nemoguće bilo podiliti sve na ravne časti tako da je Antunu koji je radijo na salašu očevom i materinom i kad su svi očli –ostalo najmanje.

Nise bunijo na ostavinskoj raspravi neg je samo kazo da svako ima prava, jel nije samo on bać Ilijin i snaš Cukin. Antun je bijo skroman i pobožan čovik pun vrlina i znavo je da će izdurati – kako tako biće nikako.

Antun je osto u salašu brez zemlje, samo je ostala bašča pod kućom i velika avlija. Marta njegova žena koja je samo gledala šta će di ućariti, nise mogla složiti da ona i Antun kreću oped iznova ona je uzela i zaposlila se iako je Antun kazo da je bolje da uzmu jutro – dva zemlje u arendu i da radu pa malo po malo oped će nakupiti sebi gazdašaga. On je tijo al Marta nikako, još nuz sve to i njezina mater se umišala u sav divan i podržala ćer a na zeta dotle nikad boljeg čovika za nju – opalila po Antunu ku Rus na Batini.

Marta je počela radit i putovala jedno vrime sa salaša dok jedared nije počela gustirat da bi najbolje bilo da se sve rasproda i da ona i Antun sa dicom iđu u varoš stat. Antun je Boga molijo da joj prosvitli putove al kad ne možeš ti ovakoj ženi udovoljiti kad je njoj u glavi bijo samo što lagodniji život i tako malo po malo oni se rastanu.

Antun je osto sam al je uvik kazo i kad je bijo gladan i prandav „ja nisam sam sa mnom je Bog“ i duro je dalje kako je samo on znavo.

Snalazijo se svakako al je uvik čuvo čast, ukro ni oto nije nikad ta da je kaki god siroma bijo a nije nikad ni isko od svoji, jesapijo je – „šta da ištem kad ni oni nemadu da imadu ne bi mi pouzimali i ono malo što sam imo“

Jedared nedlja srid podne zvoni Crkveno zvono svit žuri kući na užnu a Antun sidi i miluje mačka što mu skočjo u krilo a prid njim Gitar ker njegov što ga on odranijo i gledadu se u oči. Antun se misli kako će i počme se moliti taki gladan i jesapi  da mora bit bolje.

Toliko se duboko zamislijo da ništa nije čuo dok ga nije kogod trgo za rame.

Antun digne glavu i pogleda a prid njim Šandor komšija mu, čestit čovik kojeg su često zbog izvanredne inteligencije zvali luđakom, a koji to ucigurno nije bijo jel je znavo divanit tri jezika i bijo načitaniji od cilog sela. Bavijo se i pisanjem knjiga i za njeg je znalo fajin svita od meštana do učnog svita po velikim varošima.

„Antune došo sam te pitati jel bi tijo raditi? Imam za tebe jedan dobar poso. „

Pogleda ga Antun i veli da oće , iako nije pito šta je poso bilo je bitno da se radi a nije pito jel je itekako dobro znavo da mu Šandor neće namišćat kake lotroške i sumnjive poslove neg da će mu nać štogod što mu ku čoviku i priliči.

Tako je i bilo.

„Antune bili su mi sinoć iz turističke organizacije i u ovom našem ataru ima tušta ti kojkaki šuma i salaša napušćani i sad tribalo bi da odsele pa nadalje dolazi svit i naš i iz drugi zemalja i tribalo bi ji provest da vidu sve ove naše lipote a najvećma ji interesuju baš salaši , đerme , čardakovi  i ambari a jevo i ti imaš tute jedan di si držo žito“

„Neg jel bi tijo da za platu vodiš turiste? Dobićeš karuce i nastarali su se ovi iz  turizma da obezbede i dva konja pa bi ako mož bili kod tebe da ji timariš i sprežeš kad triba nosit goste“

„Oću rode moj“ – veli Antun.

Kad je to kazo primeti Antun da Šandoru nije baš jasno. Kaki sad rod?

Šandoru nije bilo jasno jel je čovik bijo u pameti na drugom mistu, pa nije mogo razumiti kojkake doskočice i šale ovdašnjeg svita.

Al zato mu je Antun pojasnijo.

„Šandore – Komšija je komšiji najveći rod i nek te Bog dobri blagoslovi. Ti i ja smo tu a naša rodbina je ko zna di i zato si mi rod najveći rod i ovo ucigurno nije slučajno da smo baš ti i ja komšije ovo samo Bog mož spojit“