Konjički sport kao stil života porodice Horvatski u Tavankutu

Dok mnogi od nas jure za poslom i novcem, jedna subotička porodica odlučila je da umesto njih jure – konji. Odmah da vam kažemo da to u Srbiji nije tako lako ostvariti, ali sva odricanja i ulaganja mogu da se naplate u susednoj Mađarskoj, gde je konjički sport na mnogo višem nivou nego kod nas. Porodica Horvatski uspela je da pretvori konjički sport u stil života, koji žive na salašu u Tavankutu kraj Subotice.

Koliko puta ste na filmu gledali kako nečiji ceo život stane u nekoliko minuta? Krajem avgusta, ceo život Antuna Horvatskog stao je u četiri minuta. Kroz ta četiri minuta kroz glavu su mu prošle slike ljubavi njegovog oca prema konjima koju je preneo i na njega.

Privatna arhiva (Horvatski)

Svi koraci koje je prešao u poslednjih petnaest godina, odricanja, odsustvovanja i ulaganja u Srbiji i Mađarskoj u konje i štale, pobeda, poraza… I ushićenje povodom pobede njegovog grla Antomanti M u čuvenom četvorogodačkom derbiju Mađarske, sa Goranom Zolnaijem za sulkama, na isteku tog četvrtog minuta, kao dokaz da je sve to vredelo.

“Poželeo bih svima. Svakom od nas ko se bavi ovim sportom, ja bih iskreno, iskreno želeo da doživi. Jer, nije mala stvar. Ne znam. Neopisivo je. Ceo život ti prođe kroz glavu u tom momentu. Ja i dan danas još nisam svestan ni trke, ni uspeha ni rezultata”, kaže Antun.

Privatna arhiva (Horvatski)

Svoj svet konjarstva porodica Horvatski gradila je od ljubavi, preko hobija, osnovnog zanimanja, pa na kraju do stila života koji simboliše veliki salaš u Tavankutu kraj Subotice. Delić subotičke peščare samo za njih. Za zdravo odrastanje dece i mirno gajenje konja.

“Nesvakidašnje je za današnji život. Ali, svako ko to voli, sigurno mu je draže nego bilo kakav drugi način. Mi, na primer, ne bi ovo menjali ni za šta”, kaže Antunova životna saputnica Saška Horvatski.

Da se dobro radi na ovom salašu potvrđuje i to što je među konjima u treningu od nedavno i San Siro koji je poslat Horvatskom kako bi ga pripremio što bolje za srpski derbi, na kojem važi za jednog od favorita.

 

RTV



KOMENTARI

  1. Kadgodasnji Tavankucanin kaže:

    Svaka cast gospodinu Horvatskom! Ne postoji nista lepse od konjickog sporta, bar sto se mene tice. Nekada sam i sam ziveo u Tavankutu i bavio se istim poslom, samo sto je to bilo pre dobrih 40 godina. Zivot me je odneo u jednu drugu zemlju i sada se bavim nekim drugim stvarima, ali konjicki sport mi je zauvek ostao u srcu. Kada sam se vec raspisao, da vam ispricam jedan dogadjaj iz mojih konjickih dana u Tavankutu.
    Leta 1978. ili 1979. godine, ne secam se tacno koje, odlucimo ja i moj otac da sami samcati organizujemo konjicku trku na “strnjiki” (pokosenoj psenici) pored naseg salasa. Bilo nas je tada desetak “konjara” u Gornjem Tavankutu, Donjem Tavankutu, i “Mirgesu” (Ljutovu) i svi su prihvatili nas poziv da ucestvuju u takmicenju i da se uz malo pica i sale dobro razonodimo i provedemo. Naravno, pored nas samih, tu su se sjatili i gledaoci – evo glave ako na toj strnjici tog vrelog letnjeg dana nije bilo preko dvesta ljudi.
    E sada dolazi deo u koji je tesko poverovati, ali je u pitanju ziva istina. Uostalom, istinitost celog ovog dogadjaja moze potvrditi svaki Tavankucanin koji je u to vreme bio barem 10 godina star/a (pa da se moze secati istog dogadjaja) i koji je prisustvovao/la nasoj samo-organizovanoj konjickoj utrci u Marinkic Kraju.
    Naime, cela trka se pretvorila u pravi pravcati fijasko – nasao se neko jako pametan da ugasi cigaretu u sveze pokosenu slamu, sto je, jelte, izazvalo pozar za tili cas. I to ni ne bi bio toliki problem da smo na vreme stigli da posklanjamo stolove, stolice, i najbitnije od svega, konjske prikolice. Od ljudi, niko nije nastradao, hvala Bogu, ali su tri konja zivi izgoreli pred ocima svojih vlasnika, koji nisu stigli da ih izvuku iz konjskih prikolica. Sreca da smo se u ono vreme svi dobro poznavali pa je svima bilo jasno da je u pitanju bio cist nesretan slucaj, tacno mogu da zamislim kako bi u danasnje vreme neko od prisutnih tuzio mog oca i mene za nemar i trazio nadoknadu stete. Inace ni ja ni moj otac nikada nismo pusili. Ko je tog dana bacio tu nesretnu cigaretu u slamu, ostala je misterija do dana danasnjeg.

OSTAVITE KOMENTAR