Osnovna škola „Matko Vuković” u Subotici razvila program eksurzija gde dečaci i devojčice uče o pravim vrednostima
(Foto: privatna arhiva)
Kako se deca uče toleranciji? Koliko ih okruženje podstiče na prihvatanje različitosti? Kako u društvu u kojem nasilno ponašanje dobija zapaženo mesto u javnosti, ubediti decu da su drugarstvo, ljubaznost, prihvatanje i razumevanje vrednosti za ceo život?
Uvereni da se najbolje uči kroz neposredni primer u Osnovnoj školi „Matko Vuković” pre sedam godina osmišljen je program „Koračajmo zajedno“.
„To je naš program, koji je toliko prihvaćen da je sada postao i deo našeg nastavnog plana”, objašnjava nam Nada Dimović, pedagoški asistent.
Osmoletka „Matko Vuković” je u širem centru grada i pohađa je i veliki broj dece iz romske zajednice jer ovde gravitira stanovništvo Malog Bajmoka, gde je smešten i subotički buvljak. Među oko 600 učenika ove škole gotovo podjednak broj đaka jer rimokatoličke, pravoslavne i islamske veroispovesti. Osim toga, imaju i znatan broj dece čiji roditelji su povratnici iz inostranstva, i koja odlično govore, nemački ili francuski, ali ne i srpski ili hrvatski koji se takođe uči u školi. U takvoj situaciji na rukovodstvu, prosvetnim radnicima i pedagoškim asistentima je da ulože mnogo truda i razumevanja da deca koja ovde stižu sa toliko različitih početnih pozicija, dobiju istu priliku za napredovanje i sticanje znanja.
Program „Koračajmo zajedno” osmišljen je kako bi kod dece razvio međusobno razumevanje, priča Nada Dimović, i kaže da s obzirom da imaju dobru saradnju sa veroučiteljima rodila se ideja da ih povedu do Bajrakli džamije u Beogradu, odakle im dolazi jedan od veroučitelja.
„Onda smo program proširili tako da smo otišli do hrama Svetog Save, do rimokatoličke crkve Svetog Antuna Padovanskog, do sinagoge i na kraju do džamije, a u prostorijama islamske zajednice za decu je i pripremljen obrok. U svakom hramu deci veroučitelji govore o istoriji, ispričaju neke zanimljivosti, govore o stvarima koje nas povezuju”, priča Dimovićeva.
Naravno, bilo je mesta i za posetu nekoj od znamenitosti grada. Nakon ekskurzija u Beogradu, ohrabrili su se i na duža putovanja. Tako su jedne godine decu vodili u Niš, a naredne u Novi Pazar.
„Ova putovanja u okviru programa „Koračajmo zajedno“ deo su neke vrste nagradnog putovanja za učenike osmih razreda, i ukoliko ima mesta u autobusu, onda im se pridružuju i sedmaci koji su pokazali najviše truda i napretka u prethodnoj godini. Putovanja se organizuju u dogovoru sa roditeljima, koje minimalno finansijski opterećujemo, a troškove putovanja pokrivamo kroz projekte na koje konkurišemo”, objašnjava pedagoški asistent.
Ovako osmišljena putovanja pružaju deci drugačiji doživljaj sa ekskurzije, pa su tako spavali u medresi, večerali u prostorijama islamske zajednice, pripremljen ručak čekao ih je u rimokatoličkoj crkvi, posetili su jevrejsku opštinu, a pakete za put su im spremili u pravoslavnoj opštini. To se ponavlja na svim putovanjima, tako su se pre nekoliko dana vratili iz Sremskih Karlovaca gde su posetili riznicu SPC, bogosloviju Svetog Arsenija, Biskupijsko svetilište Tekije, pa crkvu Imena Marijina, pravoslavni hram Svetog Đorđa, da bi veče završili u medžlisu u Novom Sadu.
„To su putovanja na kojima oni izgrađuju zajedništvo, uče o drugoj veri koja im više nije nepoznata, uče kako da se ponašaju i prihvataju. Primetili smo da to dobro utiče na decu. Nema škole gde se učenici ne pokoškaju, ali mi primećujemo da se naši učenici ne vređaju više na nacionalnoj osnovi, deca se sada povezuju među sobom na drugi način”, kaže Dimovićeva.
Narednih dana uradiće sa decom i onlajn ocenjivanje proteklog putovanja pa je i to jedan od načina na koji se taj osećaj širokogrudosti i upoznavanja sa vrednostima ljudi iz svog okruženja nastavlja da traje.
Praznična trpeza
Tokom ovogodišnjeg aprila gotovo jedan za drugim nizali su se verski praznici, rimokatolički Uskrs, Bajram, pravoslavni Uskrs, pa su u školi došli na ideju da i tokom praznika kod dece neguju vrednosti koje nas povezuju.
„Trpeza je obično simbol slavlja, porodice, pa smo deci rekli da slikaju jelo, ili neki simbol koji vole, naravno uz saglasnost roditelja. Nakon toga u zavisnosti od uzrasta dece u školi smo imali radionice, izrade plakata, izložbu njihovih fotografija i razgovarali o tome zbog čega se nešto jede, zašto to vole, šta pojedine namirnice simbolišu”, kaže Nada Dimović, pedagoški asistent.
