Korzo 9: Od modistkinje Esterke do kafea „Spin“

Stare subotičke ulice sačuvale su svoju arhitekturu  iz prošlih vremena te stoga razgledanje fotografija iz tog doba služi samo kao potvrda da se sve menja sem kamenja. Tvrde građevine još imaju stilska obeležja koja su im dali ondašnji majstori, međutim, nešto ipak nedostaje.

Lokali u podnožju subotičkih palata nekada su imali portale od drveta ili metala, koji su obezbeđivali prostraniji izlog i na kome je stojao mehanizam za spuštanje i podizanje tende (platnene nadstrešnice, perde).

Trgovačke ulice imale su tende jednu do druge.

Da li su one bile zaštita od sunca za robu u izlogu, zaklon od kiše za prolaznike ili još nešto, tek, svaki ju je dućan imao kao lađa jedro.

Neke zgrade su u prizemlju imale više lokala, pa ako je svaki napravio ovakav portal za sebe, moglo je da izgleda zanimljivo ali i neujednačeno. Zavisi od toga koliko je truda uloženo u izradu ovih okvira.

Najlepši okvir za svoje izloge imala je zgrada na korzou broj 9. Na fotografiji koju je načinio foto Kapista 1928. godine, vidimo jedan od tri lokala (na levom kraju gledano sa ulice). Tada je u njemu posao vodila modistkinja Esterka.

Nekoliko godina kasnije, početkom tridesetih, tamo je bila prodavnica tehničkih uređaja vlasnika Rogić V.

U preostala dva lokala između dva rata su radili Kroacija osiguranje, poslastičar Štajner Mirko, okularium Majerhof Flora, Klopfer Paulina sa šeširima i još neki, ali će svi pasti u zaborav kada taj prostor zauzme „Jugoplastika“, i ostane tu sve dok nije nestala zemlja koju je nosila u imenu. U radnju sa slike “Salon Esterka”, posle rata se uselio frizerski salon „Teri i Joži“ i tamo radio do polovine osamdesetih kada ga je zamenio kafić „Spin“, poznatog stonotenisera Zorana Kalinića.

Ispred pomenutih lokala i ulaza u kome je danas “Kafe priča”

Izgled prizemlja ove zgrade pedesetih godina je bio sačuvan tek u fragmentima, u vreme kada su i drugi takvi drveni izlozi došli u loše stanje. Da li usled dotrajalosti, lošeg održavanja ili neveštih nadogradnji, zapali su za oko i lokalnoj štampi koja je kritikovala izgled neujednačenih portala i njihove zapuštene izloge. Prvih posleratnih decenija na korzou i u centru grada ostalo je dosta malih zanatskih radnji koje su bile u opadanju u vreme kada se razvijala industrijska proizvodnja.

Pored toga, počelo je vrednovanje stare arhitekture i težnja da joj se vrati originalni izgled. Već krajem šezdesetih je napravljen plan za odstranjivanje “stranih elemenata” sa prizemlja starih palata. Većina tih izloga je bila odslužila svoje. Što se tiče najlepšeg subotičkog portala, već početkom sedamdesetih od njega nije bilo ni traga.

To nije bio kraj priče. Osamdesetih godina su lokali u Rudić ulici dobili lepe drvene okvire, po uzoru na prošla vremena. Da nisu bili oduvek tu, svedoče fotografije sa kraja sedamdesetih.

Lansky



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    Bilo je tih tendi iznad ponekih prodavnica još do sredine sedamdesetih. Sada nekako nedostaju. Ostavljaju utisak da je vlasnicima nekadašnjih dućana bilo jako važno da svakoj mušteriji bude prijatno ispred, da požele da uđu. Slike odišu građanskom pristojnošću. Kategorijom koja se u ovo nasilno vreme povukla pred jačim neprijateljem.

  2. S&S kaže:

    Foto Kapista je imao radnju u dvorištu te zgrade a ulaz je bio na kapiju koja se vidi na šestoj fotografiji.

  3. Lansky kaže:

    Taj lokal je izgleda uvek bio foto radnja. U oglasniku iz 1931. godine tamo je radnja Kapista Šime, jedno vreme je tu Foto Ana dok se ja sećam foto Vaje (Vuković)

    https://gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/11/foto-vajo-subotica-1.jpg

    https://gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/11/foto-vajo-subotica-2.jpg

  4. Gligorije kaže:

    Lansky, Ja bi vas voleo upoznati….
    Nadam se kad prodje ova pandemija iduce godine, da ce se stvoriti uslovi da barem jednom mesecno organizujete “veče”….kad bi mofli svi zainteresovani pitati vas o nekim proslim zabelezim vremenima. Ako mi kao stanovnici grada Subotice treba da se zalozimo za takvu organizaciju i predlog nadleznima, nadam se ds ce biti veliki broj nas kohi bi voleli poricati s vama i gdin Kertvarosem….

  5. Kertvaros kaže:

    Kada smo deca i jos mali, nas horizont dopire na metar i po od trotoara i posmatramo i registrujeme sve ono sto vecina odraslih ne primecuje. Vidimo svaki detalj, svaku resetku na prozoru, svaki ulazni prag u kucu ili prodavnicu i sto je najinteresantnije svi ti detalji nam se duboko urezuju u svest i nosimo ih u sebi kroz ostatak zivota. Kada malo stasamo i porastemo nas vizuelni horizont pocinje da se menja i mi stvari gledamo “s visoka” Sa nasim rastanjem rastu i nase brige i problemi i mi vise nemamo interesovanje za nevazne stvari, detalje fasade, i da li je resetka na podrumskom prozoru od kovanog gvozdja ili samo od zice. Tende iznad izloga su se nekada zvale kod nas – Suncane roletne. Steta da su fotografije crno -bele inace bi se videlo svo njihovo sarenilo. Bilo ih je svakakvih, lepih, manje lepih i onih sivih od vremena pohabanih i izbledelih, koje su vise licile na Ciganske cerge nego na prodavnice na najekskluzivnijoj lokaciji u glavnoj ulici. Smisao tih tendi nije bio samo u pravljenju hladovine. One su bile tu da zastite robu od sunca, ali i da izlog koji se pretvara u ogledalo kada u njega sija sunce, bude i dalje ono sto mu je namena i da se lepo vidi izlozena roba. Osim toga one su i samu prodavnicu stitile od jakog sunca i stvarale podnosljiviju unutrasnju klimu. Aparata za klimatizaciju tada jos nije bilo.
    Drveni okviri koji su naknadno ugradjeni nisu postavljeni radi nekeve estetike, mada sei o njoj vodilo racuna, nego je to jedan cisto tehnicki okvir, zapravo kuciste za metelne roloe koji su uvece spustani i stitili su prodavnicu i izloge od provala i ostecenja. Takvo roloi su dosli u modu mnogo kasnije nego sto je sam objekat izgradjen i logicno je da je sve moralo naknadno da se ugradjuje.
    Inace prodavnice i radionice se stalno menjaju. Vlasnici odlaze u penziju, napustaju posao koji se vise ne isplati, nemaju naslednike za posao kojim su se bavili, skupa kirija i jos mnog drugih razloga. Nema vise ili je sve manje sesirdzija i modistica. Obicaji su se promenili danas slabo koja zena nosi sesir, ili samo u jako posebnim prilikama. Muskarci su prestali da nose sesire. Kada se US prezidnt JFKenedi pojavio u javnosti gologlav i bez sesira, bila je to nevidjena senzacija, malte ne skandal. Danas je to normalna pojava. sesir vise ne treba nikom. Svako ima automobil i nije vise po ceo dan izlozen snegu, kisi ili suncu da bi sesirom zastitio glavu.
    Nekada Jugoplastika bila prodavnica svih mogucih proizvoda od plastike i poivinila (Polivinil joj je davao jedan karakteristican miris) tada je to bilo sve jedan simbol novog i modernog. Novi materijali, nove boje, novi predmeti siroke potrosnje, vrlo prakticni i svakom finansijski pristupacni. Ta vremena su prohujala u nepovrat, stasale su nove generacije i plastika je postala simbol stetnog i nazadnog.

  6. Kertvaros kaže:

    Hteo sam samo napisati jednu malu istinitu anegdotu. Foto – Kapista je preko leta radio na moru u Makarskoj i tamo je imao jednu malu “ekspozituru”. Bio je toliko popularan i poznat kod domaceg stanovnistva da je njegovo prezime postalo sinonim za fotografa. Kada se u tim delovima Dalmacije za nekoga htelo reci da je fotograf onda bi se reklo : “On je Kapista” Za segrta koji bi izucavao fotografski zanat govorilo se – “Uci se za Kapistu.”

  7. S&S kaže:

    Godine ´78. Letovali smo (preko Voj tursa) u Omišu i dobili sobu u kući .kod Kapiste. Varovatno je to bio isti naš Subotičanin

  8. Lansky kaže:

    Jednom mi se javio jedan njegov rođak iz Omiša (u vezi neke fotografije). Mislim da se Kapista Šime bio oženio u tom mestu. Znam da su leta provodili fotografišući turiste.
    @Gligorije
    Bilo je svojevremeno nekih tematskih večeri kakve vi pominjete. U omladinskom klubu “Skladište”, dok je bila prvobitna uprava. Nova garnitura je pogasila uglavnom sve programe. Možda jednom opet bude negde, nešto…

  9. Kertvaros kaže:

    @ S&S

    To je sasvim moguce, tim pre jer Omis nije mnogo udaljen od Makarske. Meni je ovu pricu o Kapisti ispricao pre vise od 50 godina jedan nas tada jos mladi Suboticanin koji je bio strastveni fotoamater i koji je umesto upisa u srednju skolu, posao na fotografski zanat, mislim u Strosmajerovu kod Foto-Ane ali se nebih mogao zakleti. On je bio i kretao se u tom svetu nasih Subotickih fotografa i znao je gomilu anegdota i zanimljivosti o njima. Nazalost ne secam se vise njegovog imena. Mozda jos uvek zivi u Subotici pa neka se javi.

    @ Gligorije,

    Sugradjani koji se interesuju za proslost naseg grada mogu se jednostavno samoorganizovati. Dogovoriti se sa par ljudi koji su inace aktivni na portalu, zakazati jedan “Jour fixe” u nekoj mirnijoj kafani, poruciti nesto za pice, koliko da krcmar ne izbaci drustvo na ulicu, upoznati se, porazgovarati malo o proslosti grada, (Aleksu ni za zivu glavu ne zaboraviti da se pozove) Neko od ucesnika susreta bi onda mogao za sledeci susret, recimo kroz 4 nedelje da pripremi jedan referat na temu necega iz proslosti, mozda sa jos jednim koreferatorom. To ne moraju biti referati na nivou SANU, dovoljan bi bio recimo tekst od 10 – 20 minuta, i nakon toga ide diskusija i razmena misljenja o temi. Treba samo poceti, i stvar ce vec dobiti na vlastitoj dinamici. Ja sam neki 1500 kilometara udaljen od Subotice pa bi se takvi sustreti nazalost morali dogoditi bez mene.

  10. Aleksa kaže:

    Prodavnica Jugoplastike (slika broj 6) je ranije bila u zgradi do nje sa leve strane i nosila naziv Jugovinil, U neka davna vremena Korzo je bio za nas centar sveta. Po kolovozu mesto za setnju a po trotoarima razgledanje prodavnica. Razonoda i za mlade i za starije. Koliko li sam puta kao mladic prospartao po kolovozu, a kasnije sa porodicom provodio vreme u razgledanju izloga. U izlogu prodavnice Meteora smo prvi put gledali televiziju, prenos sa Opatijskog festivala, secam se televizora Orion koje je nasa drzava dobila od Madjarske na ime ratne ostete. U robnoj kuci Univerzal na Korzu smo sa suprugom kupili najmoderniji radio aparat sa gramofonom – kuci smo ga odneli u rukama.
    Tako je to bilo nekada, Korzo je sada nesto sto nebi smelo da bude – koncentracija banaka i tek po koja prodavnica.

  11. Kertvaros kaže:

    @ Aleksa

    Tata kupi mi auto
    bicikl i romobil
    kupi mi medu i zeku
    kolica Jugovinil

    Ivo Robic i Zdenka Vuckovic na festivalu Opatija 1958. Vreme kada smo uvece stajali na Korzu ispred izloga “Tehnike” i kao opcinjeni gledali u veliki televizor sa mini ekranom.
    Moja mama je do kraja zivota prodavnicu zvala Jugovinil.
    Kao sto ne mozemo dva puta uci u istu reku tako ne mozemo ni ponovo zakoraciti na isto Korzo. Mnogo toga se je promenilo od tada. Danas deca od 18 godina voze svoje automobile i tesko da bi nasli neku razonodu u vecernjoj setnji po Korzu. Kupovne navike su se iz temelja promenile. Preplavljeni smo gomilama sarenih prospekata, 24 sata smo pod neprestanom “paljbom” reklamnih spotova, i niko vise ne dolazi na ideju da podje u grad i razgleda izoge. Nema vise one atmosfere ulaska u prodavnicu, razgovora sa prodavcem, osecaja zadovoljstva da se je kupilo nesto veliko i vredno, nesto sto se je dugo zelelo i na sta se je dugo stedelo. Danas udjes u neku anonimizarnu prodavnicu u nekom trgovackom centru koje sve odreda izgledaju isto i sve je anonimno, dodjes , platis, zgrabis i nosis. Kao zveri u dzungli. Korza nema vise nigde. To je jedna pojava mnogo sira nego u Subotici. Jednostavno – nove generacije, drugi ljudi, drugi obicaji i druge vrednosti u zivotu. Ako cemo se sloziti televizija je jedna od ubica Korza. Dolaskom TV aparata ljudi su sve vise ostajali da sede uvece kod svojih kuca i Korzo se je sve vise parznilo. Tu naravno treba dodati diskoteke, kafice i slicno. Sve su to uzroci umiranja Korza kao jedne institucije sa vrlo dugom tradicijom. Sa umiranjen Korza umire i dusa grada. Gde god danas da dodjes, svugde je isto, isti lanci prodavnica, sve je uniformisano i nema vise nigde nicega posebnog i jedinstvenog.

  12. Aleksa kaže:

    @Kertvaros
    Da se nadovezem na poznati slager, u novijoj hrvatskoj muzickoj sceni ovo se pevalo “Kolica polivinil” sve dok nisu shvatili koliki su idioti, pa se sada peva originalni tekst. Inace, Ivo Robic je moj omiljeni pevac, cak sam uspeo da nadjem i njegove originalne snimke iz perioda pocetaka diskografije.
    Da neko sada zbog Ivo Robica ne lupi minus, isto tako obozavam i Lolu Novakovic, Dusana Jaksica, Nadu Knezevic, Senku i Biseru Veletanlic, a posebno Tihomira Petrovica a i Bobu Stefanovica sa pesmom “Ti si bila moja najlepsa zvezda” itd.itd.
    Sad sam vec duboko zabrazdio u romantiku, ipak je lepo setiti se mladosti, kada smo bili siromasni ali sretni. Pozdrav!

  13. Kertvaros kaže:

    @ Aleksa

    Upravo sam saznao da je preminuo Mika Jancikin. Covek koji je pre 51 godinu pokusavao da me odgovori od odlaska u Nemacku i napravio mi je jednu lepu ponudu za ostanak.
    Neka mu je slava!
    Kada sam otisao u Nemacku , prvo sto je ljudima palo na pamet kada su culi odakle dolazim je bilo – Tito, Ivo Robic, i Zlatko Cajkovski. Po tome smo bili tada poznarti u Nemackoj i ostatku Evrope. A danas …?

  14. Lansky kaže:

    Ovo bi mogao biti foto studio Kapista u Omišu. Neke stare razglednice iz tog mesta imaju pečat Foto Kapista

    https://gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/12/omis-foto-kapista.jpg

  15. Kertvaros kaže:

    Izgleda da je nas Kapista bio duboko u tamosnjem foto-biznisu. U izlozbenim vitrinama su ocito fotografije i portreti lokalnog stanovnistva. Na razglednici u donjem desnom uglu stoji njegov Copyright. Pitanje je da li je svoja autorska prava prodao nakladniku odnosno stampariji ili je bio procentualno uortacen sa dristributorom. Postoji i mogucnost i da je sam sve radio . Snimao, umnozavao i u vlastitoj reziji plasirao na trziste. U svakom slucaju Kapista je znao posao. Pogotovu fotografisanje gostiju na plazi. Retko ko je u to vreme imao fotoaparat, a vratiti se kuci bez fotografije sa letovanja na moru je valjda bilo isto kao i vencanje bez fotografa. Izvesni smisao za (samo) reklamu je takodje prisutan. Firma iznad vrata ima napisano ime vlasnika tri puta vecim slovima nego sto je delatnost radnje. Tome treba dodati i natpis u gornjem levom uglu – “filijala” Time se sugerise potecijalnim musterijama odredjena solidnost, ozbiljnost i velicina njegove firme. U Subotici je takodje bio poznata i priznata Foto-radnja. Njegovo prezime dolazi iz Istocne Evrope, konkretno Poljske. Ima razlicitu ortografiju. U Srbiji se uobicajilo pisanje srednjeg vokala kao “I” U nekim zemljama je srednji vokal O ili U. Sama rec znaci kupus, a u nase krajeve prezime stize, kao i prezimena Malagurski, Rudinski, Rozumberski i slicna prezimena Poljske etimologije, negde jos iz davnih vremena KuK monarhije.

OSTAVITE KOMENTAR