Korzo u vremenskoj mašini

Ručni satovi su oduvek bili modni detalj pa uopšte ne čudi da su modni gospodari jednom shvatili da ne sme biti moderan onaj sat koji je skup i dugovečan i koji traje toliko dugo da od oca ostane sinu. Taman posla da se jedan ručni časovnik čuva generacijama na primer kao onaj u Tarantinovim Petparačkim pričama, gde čovek  u ratnom zarobljeništvu, u svom dupetu skriva sat koji je namerio da ostavi sinu jedincu. Posle njegove smrti, taj sat u svojoj guzici godinama krije njegov prijatelj i nakon oslobađanja nosi ga nasledniku. Ako je neko tada pomislio da će klinac da se zapita šta će mu nešto što toliko godina stoji u nečijem prknu, prevario se. Dečko ga je čuvao, odrastao sa njim i kada je postao Bruce Vilice rizikovao je život da ga spasi.

Za mnoge je marka Swatch (Svoč) bila prva od one vrste, kod koje nije važno koliko je sati već koje je boje i dezena. Subotički buvljak je ubrzo imao u ponudi  svoju verziju, istovetnog imena samo prevrnutog slova W – dakle Smoč.

To strateško opredeljenje  proizvođača obezbedilo je opstanak ručnih časovnika do danas kada već svako na svom mobilnom telefonu ima tačno vreme.

Do današnjeg dana, veličina ručnog časovnika i broj funkcija koje obavlja, u obrnutoj je srazmeri sa značajem njegove osnovne funkcije – da pokazuje tačno vreme. Oni su sve više nakit, mada se kod nas koristi i drevna srpska reč – aksesoar.

Nema zime za Eskime a ni za trgovce ovom robom. Danas u Subotici imamo nekoliko dobro opremljenih prodavnica a od nedavno je na Korzou i poznato ime u oblasti prodaje satova, nakita i optike – Bomar.

U vreme kada se zakupci lokala menjaju kao na filmskoj traci, čovek se divi uvek novom entuzijazmu preduzimljivih ljudi. Teško je zamisliti da su ranije radnje postojale na istom mestu  decenijama.

Ako prelistamo album sa starim slikama, naći ćemo da je nekada ovde bio takođe jedan satar i zlatar, Oskar Sende. Bilo je to pre Svetskog rata, za vreme rata, a i posle.

Pedesetih godina

Da li je moguće putovanje kroz vreme ? Valjda bi nas u tom slučaju do sada posetio neko iz budućnosti.

Vratiti se u nepoznatu prošlost za sada možemo jedino razgledanjem detalja na starim fotografijama. I to onih detalja koji su ostali zaboravljeni. Evo ih nekoliko:

U  zgradi starog mlina, tridesetih godina se nalazi dnevni list Dnevnik.

Godine 1941. na početku korzoa, restoran Orijent  promenio je ime u Debrecen.

Nešto od orijenta ipak je ostalo na glavnoj subotičkoj ulici tih ratnih godina. Pored Oskara Sendea radi buregdžinica.

I ispod Nićin palate, na mestu gde je do rata bio Pelivan, za vreme okupacije je i dalje poslastičarnica ali joj je ime Gul Baba. Ko zna da u glavnom gradu Mađarske postoji Gul Babino turbe iz vremena turske vladavine, može da pretpostavi kako je vlasnik orijentalne poslastičarnice imao delikatan zadatak da radnju nazove po nekom istočnjačkom motivu a da se to dopadne i novim vlastima.

Posle rata, poslastičarnica je nosila ime – Dubravka.