Kada je umro Mirko Stantić Benks, samo su stariji pamtili kako je i po kome Mirko dobio nadimak. Tih šezdesetih, kada je na golu fudbalske reprezentacije Engleske stajao legendarni Gordon Benks, njegovo ime je mogao da ponese samo onaj ko je posedovao spretnost golmana Gordog Albiona.
Nadimci izvedeni od imena, neke osobine ili nekog slučajnog događaja, nametnu se najčešće kada kršteno ime nije dovoljno upečatljivo (suviše je često), pa se to treće ime lako zalepi. Kako je fudbal i u našem gradu „najvažnija sporedna stvar“, fudbalski nadimci nisu retki a zanimljivi su jer ostaju doživotno, dakle mnogo duže nego što traje karijera a ponekad i sećanje na fudbalera čije se ime „zakačilo“.
Braća Goran i Velibor Borko Kopunović, nekad fudbaleri a danas treneri, oba nose nadimak Bobek, po čuvenom fudbaleru Partizana Stjepanu Bobeku koji je igrao još pre nego što su se oni rodili. Tajna je u tome što su nadimak nasledili još od oca.
Goran Kopunović Bobek
Njihov prezimenjak Aleksandar Kopunović Mrkela, iako fudbaler kao i Mitar Mrkela, svoj nickname duguje pre svega fizičkoj sličnosti sa nekadašnjom Zvezdinom vedetom.
Ali, nije uvek fudbalsko umeće nužno da se dobije fudbalski nadimak. Ludi Tardeli je najviše u fudbalu postigao kada je selektoru Miljanu Miljaniću na „Bačkoj“ odneo semenke (1981. godine na utakmici protiv Partizana). Subotički Kempes, Maradona i Kigen, jesu voleli fudbal ali su na velike zvezde nekada podsećali samo po svojim bujnim frizurama. Vremenom se kosa proredila, ni te frizure nisu tako u modi, ali su nadimci ostali.
Mario Kempes 1978. g.
I Ćaletov i Kevin Kigen
Nekad je dovoljno da samo prezime bude slično ili u nekoj vezi. Tako je Tasić Tasoti a Raja Stojković – Pixi, mada je po svojoj visini pre morao da dobije košarkaški nadimak.
Ne zaboravimo ovde i naše Rome – Ronalda, Ronaldinja i ostale Brazilce, koji su našim tamnoputim sugrađanima zbog nečega posebno bliski srcu.
Kako stoje stvari, ovako će biti dokle god bude fudbala. Istoričari i geneaolozi danas listaju debele stare knjige i proučavaju nadimke starih porodica od pre par vekova, a neki budući, koji budu tumačili ovo naše vreme, svakako će morati da listaju albume sa sličicama i fudbalske almanahe.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
U Ljutovu su rođeni Čarlton (Josip Orčić), Kubala (Ivica Šarčević), Gento iliti Hento u originalu (Ivica Čovčić) a jedno vreme je tu živeo i Lombardo iliti Lombi (Dragan ?)…..
Ljutovački fudbaleri koji su proneli slavu fudbala su braća Bedeković , Serenče otac i sin kasnije…Ostalo je manje poznato.
Ako se ne varam,subotički Kigen je igrao za Zorku?
Subotičkog „Maradonu“ znam od sedamdesetih. Solidno je igrao fudbal i imao je sličnu kosu i oblik lica Dijegu Armandu. Mogao je imati lep život, ali svaki napravljen korak mu je bio pogrešan. Mnogi Subotičani znaju da sam ga decenijama pomagao, ali na žalost pre par meseci teško se razboleo. Još ima nade, ako Bog da.
Moj tata ima nadimak Kigen ali nikada nije igrao za Zorku. Igrao je za Bratstvo,Preporod,Pescaru.
Nikada nije igrao za zorku
Libolegelo i nekoliko skolskih torbi markiraju fudbalske stative. Kapiteni stoje kao pokerasi na sred livade i gledaju se bez ikave mimike na licu pravo u oci. Ruke su im na ledjima i oseca se napetost kod svih prisutnih. Par – nepar, ko je pogodio od njih dvojice bira od prisutnih sebi igraca, onaj drugi je kasnje na potezu. Poker se nastavlja sve dok i poslednji, po pravilu najslabiji igrac se nije nasao u jednom od timova. Nekome od skolskih drugara reci – ti ne znas da igras idi kuci, je bilo nesto nezamislivo. Pre pocetka utakmice je obicno usledila rasprava koje ko iz sveta fudbala. Ja sam Pele, ja sam Garincha, Nisi ti Pele ja sam Pele i tako sve dok se stvar ne razjasni ko je Pele, Garincha, Didi, Vava, Zagalo i td. Krem dela krem svetskog prvenstva Anno domini 1958.koji se je okupio na Subotickoj livadi Libolegelo. Igralo se punim srcem (i plucima) rezultat je bio vise nekako rukometni nego futbalski. Nije bilo sudije da otsvira kraj i kraj se obicno zavrsio jednom nasovnom svadjom a poneki malo jaci argumenat u formi stisnute pesnice nije bio bas neka retkost. U medjuvremenu se pocelo i smrkavati pa je trebalo stici kuci pre mraka kako Pele i Garinca ne bi morali u krevet bez vecere. U osnovnoj skoli je valjda svako imao neki svoj nadimak. Nadimci su nastali obicno iz neke situacije i bili bi po pravilu podlozni promeni ako bi to neka novonastala situacija zahtevala. Nastavnik istorije prozove ucenika da ga malo propita (za testove jos niko nije ni cuo) i pita ga o uzrocima i pocetku Drugog sv. rata. Ovaj nesto tuca , muca i nastavnik pokusa da malo pomogne ciljanim potpitanjima. Pita – koj je pokrenuo rat? ucenik se duboko zamisli gleda levo desno i neko mu dosapne Hitler. On odgovori – Hitler i onaj njegov drug. Koji drug? pita nastavnik pa onaj Musojlija odgovara djak. Nije tesko pogoditi kakav je bio nadimak tog ucenika nakon zavrsetka casa istorije. Nadimci u skoli i razredu su se barem u moje vreme velikodusno delili po zivotinjama. Nista Maza, Lunja, Svrca, nego Kojot, Hijena, Sakal, Pacov i tome slicno. Nekima su nadimci ostali jos dugo nakon skolskih dana. Davanje nadimaka je valjda staro kao i ljudski rod. Cesto za nekoga ni neznamo kako se zapravo zove ali kad se kaze nadimak odmah znamo o kome je rec. I danas ako spomenemo jednu poznatu licnost iz vremena antike po njegovom imenu mnogi nece znati o kome je rec. Markus Tulius, mnogi u prvi mah ne znaju koje to, ali kada kazemo Ciceron onda je sve mnogo jasnije. Nadimak je dobio po bradavici ispod nosa koja je licila na zrno graska = lat cicero.
Libalegelő nažalost više ne postoji, jedan deo je devastiran prilikom rekonstrukcije Peštanske pruge, a u delu desto od Jovana Mikića su izgrađene kuće, baš bih voleo znati koliko puta su bile poplavljene do danas naime ovaj deo se nekada svake godine u proleće pretvarao u jezero.
Pozdrav za bivšeg kolegu iz Interšpeda – Rašu Bogdanovića zvanog Žires.