Kuća teških uspomena ili…

Da li je bolnica kuća patnje, bola i smrti ili je to mesto gde se spašavaju životi?

Da li je sirotište, kako god tu ustanovu zvanično zvali, tužno mesto gde dečica rastu bez roditeljske ljubavi, ili dom gde oni koji su ostavljeni ipak dobijaju neku šansu?

Stara Kolevka na Palićkom putu

Nekada se subotička „Kolevka“ nije puno razlikovala od bolnice. Beli ormari, kreveti i tek po koja gumena igračka. Čak su negovateljice nosile maske da bi zaštitile decu od bakterija, sve dok nije primećeno da štićenici zaostaju u učenju govora i pričaju nerazgovetno pošto ne vide usta onoga ko ih uči. Govorimo o vremenu kada ni drugde u svetu nije bilo mnogo bolje u institucijama ovog tipa.

Kakve su uspomene poneli pitomci iz sirotišta? Nama, koji smo imali svoj porodični dom, prisećanja na povremene boravke u kolektivnom smeštaju (obdaništa, internati, kasarne…) često nisu ostala u najboljem sećanju. Ako ništa drugo, ono zbog mirisa kuhinje i toaleta, kakav je najčešće nužan kada je u pitanju grupni boravak.

Gotički roman nekada, a horor filmovi danas, najrađe pozornicu strašnih događaja postavljaju u stare dvorce ili kuće, koje iza svojih zidova kriju najcrnje tajne. Nije ni čudo što kod mnogih, zapuštene zgrade iz prošlih vremena izazivaju nelagodu.

Ako zamišljamo kakvu bi zgradu trebala da ima bolnica, onda bi to svakako bila najmodernija moguća građevina čiji bi izgled obećavao najsavremenije medicinske metode.

Sve drugo što pripada starijoj arhitekturi podsetilo bi nas na horor film, u momentu kada nas ne zanima ništa drugo što nije u tesnoj vezi sa naučnim dostignućima.

Stara zgrada Kolevke podignuta je 1903. a srušena 1979. godine. Na tom mestu je izgrađena moderna zgrada MSUP-a. Subotička štampa iz tog vremena, ne prenosi da li je bilo zagovornika eventualnog opstanka ove građevine okružene parkom. Deca su dobila svakako bolji smeštaj, jedino ostaje pitanje koje bi danas sigurno bilo predmet javne rasprave: da li je stara zgrada mogla biti renovirana i namenjena nečem drugom, a za novi objekat da se raskrči neki drugi plac.

Možda nije bilo sentimentalnosti prema mestu na kome je koncentrisano toliko tuge, ili će pre biti da nova zgrada SUPa nije mogla biti tema nekakve demokratske rasprave.

Sama institucija je osnovana 1900. godine. I pre je grad brinuo o napuštenoj deci, obezbeđujući im usvajanje. Stari običaj je bio da se neželjene bebe ostave nekom na prag u nadi da će se naći dobri ljudi. I našli su se, nekad dobri, nekad manje. Za ostavljenu decu, usvajanje je često bila srećna okolnost, jer su usvojitelji svu ljubav namenjenu deci koju nisu imali, posvetili siročetu.

S druge strane, nije bila retka praksa da ta dečica postanu sluge i ceo život služeći zaslužuju milost porodice koja ih je prihvatila. Bilo je to drugo vreme, kada to i nije bila nesrećna sudbina.

Između dva rata, za rad sa decom angažovane su časne sestre sa Korčule. Neke od njih su tu radile i do 50-ih godina.

Kako je Kolevka izgledala tada, možemo samo da zamišljamo. Nije bilo govora o pojmovima psihologija, pedagogija i slično. Osnovni je zadatak bio da štićenici budu na toplom, nahranjeni i fizički zdravi.

Deca nisu nikad napuštala zgradu i njihova saznanja o spoljnjem svetu su bila ravna nuli. Kakve posledice je to ostavljalo po njihovo mentalno zdravlje, možemo samo da nagađamo. Spas je bio usvajanje.

Kada su pedesetih godina stigle prve dve vaspitačice, ustanova je izgledala hladno, kao bolnica, sa tek pokojom igračkom. Trebalo je napraviti prostoriju za igru, odgovarajuće opremljenu. Deca su spoljni svet do tada gledala samo kroz ogradu. Kada su prvi put odvedeni u grad, ponašali su se potpuno neartikulisano. Trčala su preko ulica ne hajući za saobraćaj. Kada su ih pohvatali i strpali u neki autobus, vrištali su od oduševljenja, a posle nisu hteli da izađu iz njega. Ta deca nisu imala priliku da vide ni životinje. Kad su im prvi put doveli Deda Mraza – razbežali su se.

Kako je vreme odmicalo, stvari su se poboljšavale, a dobili su i novu, funkcionalnu zgradu 1981. godine.

Ipak, stručnjaci kažu da je svaka porodica bolja i od najboljeg sirotišta, jer deca u takvim ustanovama zaostaju za svojim vršnjacima.

Lansky