Ladna glava

Poslov dan, svi digod jure žure, ko na poso ko s posla, a ima ko je i na poslu. Sve u svemu, svako trči da zaradi, da mož priživiti. U jednom od ovi naši piskoviti putova, sridom puta, malo tek oslanjajući se na štapicu, iđe i gleda okolo – bać Antun.

                                                               Tavankut

tavankut

„Faljen Isus,bać Antune. Kako ste?”

„ Amen derane-Bogu fala da je ovako još koju godinu i jonda kud koji mili moji“

„Koliko ste godina bać Antune?”

„Ja sam brez po miseca devedeset i dvi derane“

„I kako zdravlje?“

„Oped da kažem Bogu fala da ovako ostane i više je nego dobro. Malo me bolu noge, zato i nosim ovu štapicu moju ako me počnu bolit noge da se malo naslonim i pridanem nuz put, a tu je i bukara , oš malo? Ja sam je peko priklane , pokupijo one moje kašave šljive što imam pod kućom, iskalo ji, samlijo i ispeko a nije ni jaka.Devetnajst i po gradi je – ponjušim osti se fin miris šljive.” A i vinac lip,taman drži kako triba , drži što kaže bać Antun dok ne izmoliš jedan Oče Naš.

„Jalte bać Antune,kažite mi. Vidim da niste propali, a i lipe godine, velite da je i zdravlje dobro. Kažite mi šta je recept- Radit, jel ne tušta raditi? “

Nasmije se bać Antun, a zubi bili ku kod malog diteta, ni po pokvarenog, stekne čovik utisak da je cijo vik bać Antun živijo digod u Sibiru el na Kavkazu, di vele da žive ovako dugovični ljudi.

„Rano moja da ti kažem ladna glava, to je najbitnije u životu. To pa ostalo“

„Radijo sam ja i po mlinovima kadgod, i na stanici žito utovaro a džakovi od metera, dvojca mi zameću a ja i ostali nosimo u vagone. Šef nam u to vrime bijo Blaško a viče li viče ku na vaške. Samo nas kandžijo nije, a ja jesapim, ti viči ja i tako ne čujem kad mi džak metnut na jedno uvo, a i briga me kad ne stajem, el furtom radim ni ne stajem osim kad sidnemo isti kakog ćoravog paprikaša, ako ima svega za njeg, ako ne onda paradičkom čorbe jel nasuva s krumpirom“

„I jeto derane šta da ti kažem, uvik sam sebi kazo da je u glavi sve, jel sam bijo trizan, jel malo krenut – nije bitno. A Blašku sam jedared u oči kazo da on neće doživiti ni šezdesetu i tako je i bilo. Šta mu je vridilo da se izdire na svit i troši svoje živce sasvim bezpotribno. Mi smo radili i nije bilo potribe da se izdire, to mu niko nije platijo. Radili smo viruj mi derane najteže i zimi i liti, a ilo uvik ku za korizmu i uvik je bilo kakogod ku i dan danas što je, ako se nerviraš odeš u klinac, pofališ, odu ti i živci i zdravlje i na kraju ništa ne bude od tebe“

„Bać Antune, izvinite, al jevo ja moram ić‚ čekadu me , žurim“

„Dobro derane z Bogom onda, iđem i ja i nemoj žuriti da ne satareš biciglu i pazi tu imaš baru jednu da ne utrčeš, obađi je i to malo priguraj biciglu, pa onda lagacko naprid“

Tu sam svatijo šta je bać Antun kazo misleći na baru. Tu je mislijo na to što je tokom divana kazo za nevolje u životu da je mož izbeć samo je triba zaobać. Slatko sam se nasmijo ričima ove ljudine i kazo u sebi da je zavridijo da se koja lipa rič napiše o njemu, jel ovako proć kroz život i ostati i zdrav i prav i više je nego srića.

 



KOMENTARI

  1. Role kaže:

    Autoru svaka čast na tekstu,malo treba više da slušamo starije …ima i ona :“nije poso zec neće pobeć“ .Malo više ovakvih priča iz našeg okruženja,o običnim ljudima…

  2. Gornjak kaže:

    @ROLE-Fala Vam lipo. Trudim se da prinesem divane o kako ste i sami kazli običnim ljudima o ljudima koji imadu šta kasti i od koji ko oće mož dosta tog naučiti. Trudim se kroz moje pripovitke provući što više svita sa ovi prostora i ne samo Tavankućane nego i iz drugi mista. Živi i zdravi Vi meni bili i samo lagacko 🙂

OSTAVITE KOMENTAR