Уобичајено и паушално се може чути како наши млади мало читају. У оквиру истраживачког пројекта Института за психологију Филозофског факултета у Београду ,,Свакодневица младих у Србији”, који се бавио испитивањем начина на који млади проводе слободно време, једна од тема биле су и њихове читалачке навике. У истраживању је учествовало 2.426 ученика средњих школа из девет градова у Србији.
На основу њихових одговора на понуђене тврдње о томе колико читају лектиру, обавезно школско штиво и друге књиге, издвојене су четири групе средњошколаца: 1. трећина испитаних средњошколаца уопште не чита или чита само оно што мора, лектиру (33 одсто); 2. најбројнија група (40 одсто) су ,,спорадични читаоци”, који читају лектиру и понекад књиге које нису обавезне; 3. петина њих чита лектиру и друге књиге, док 4. седам одсто ,,просто гута књиге”.
Истраживање је показало и да за време летњег распуста највећи број средњошколаца није прочитао ниједну књигу. Нешто од школске лектире прочитало је њих око 45 одсто, али и они најчешће само једну, евентуално две књиге.
Одговори на питање колико често читају поједине понуђене врсте књига говоре да је међу младима најчитанија популарна литература (бестселери, научна фантастика, ,,кримићи”), док се најмање читају књиге посебне уметничке вредности.
Може се рећи да су читалачке навике младих углавном у складу са начином на који они виде однос своје породице према књигама. Наиме, међу понуђеним тврдњама, 60 одсто средњошколаца је изабрало одговор да се у њиховој кући ,,књиге цене али се не читају”, док је само петина изјавила да се код њих књиге цене и читају.
Подаци показују да је 62 одсто ђака учлањено у неку библиотеку, али да од учлањених 15 одсто не користи њене услуге. Од ученика који нису учлањени ни у једну библиотеку (38 одсто), сваки четврти је изјавио да ,,не воли да чита” или да га ,,мрзи да стално одлази у библиотеку и пази да не прекорачи време”.
Статистичким анализама је утврђена значајна позитивна повезаност читалачких навика средњошколаца са бројем прочитаних књига за време летњег распуста, школским успехом, образовањем мајке, образовањем оца, па и степеном урбанизације места. Наиме, развијеније читалачке навике имају средњошколци који су бољи ђаци, који више читају током распуста и долазе из породица са вишим образовањем родитеља.
Кад је реч о новинама и часописима, млади такође не читају ни много ни редовно. У дневним новинама њих 43 одсто свакодневно чита рубрике окренуте разоноди (хороскоп, о познатима, мода…), 38 одсто прати спорт, а сваког четвртог средњошколца интересује ,,црна хроника”. Средњошколце најмање интересују политичке теме (65 одсто никад не чита ове текстове), друштвене актуелности и културне рубрике. Овакви резултати нису изненађујући будући да су млади свакодневно „бомбардовани” забавним садржајима много моћнијих визуелних медија, који друштвеним темама и култури посвећују много мање пажње. Податак о незаинтересованости за политичке теме је изузетак, узимајући у обзир њихову високу заступљеност у свим медијима, и можда сугерише закључак да су политичари престали да буду идоли младих, што и потврђују наши подаци о испитивању узора.
Код анализе часописа које млади читају уочен је сличан тренд као и код читаности рубрика у дневним новинама. Млади су највише заинтерeсовани за тинејџерске теме, живот славних и спорт. Ипак, охрабрујући је податак да око трећине ученика повремено или редовно прати научнопопуларне часописе.
На основу изнетих резултата може се закључити да нешто више од две трећине испитаних средњошколаца у Србији нема развијене читалачке навике и да ретко читају књиге ван обавезне лектире. На основу само једног питања на које су средњошколци, чини се, веома искрено одговорили, показало се да већина родитеља само вербално изражава став да су књиге важне, али то не показују својим поступцима. На тај начин потврђен је налаз, добијен у многим истраживањима из ове области, да су читалачке навике деце у вези са односом одраслих према књигама. Читалачке навике се, наиме, развијају ,,од малих ногу” и родитељи који читају стварају услове да се и деца на њих угледају. Резултати истраживања индиректно указују и на то да школа као кључни фактор образовања младих „заказује” и да би морала активније и на систематски начин да се позабави развијањем читалачких навика. Медији су такође моћан фактор социјализације, те и на њима лежи одговорност да обликују развој младих нудећи разноврсније и богатије садржаје од живота јавних личности и забаве.
*Научни истраживач у Институту за психолoгију Филозофског факултета у Београду
