Deda Mraz, gospođa Mraz i božićni rat polova

Danas svi vrlo dobro znamo gde živi Deda Mraz – na Severnom polu, okružen krdom irvasa i četom vilenjaka koji cele godine rintaju u sumnjivim radnim uslovima. Društvo mu, naravno, pravi i dobra stara gospođa Mraz. Mnoge će stoga verovatno iznenaditi sadržaj članka pod naslovom „Osveta gospođe Mraz“, u kome nam istoričarka umetnosti Karal En Marling daje do znanja da se veliki deo čovečanstva decenijama radovao prazničnim avanturama ovog dobroćudnog dedice pre nego što je išta saznao o njegovom bračnom stanju.

Istorija kulta Svetog Nikole duga je i komplikovana, ali za naše potrebe dovoljno je znati da se moderna predstava o izgledu Deda Mraza rodila iz opisa koji nam je 1823. godine u svojoj pesmi „Poseta Svetog Nikole“ (ili „Noć pred Božić“) ponudio pesnik Klement Klark Mur. Tu Deda Mraz put stupa na scenu u dobro poznatom izdanju: kao debeljuškasti starac sa zacakljenim očima i džakom punim igračaka. Nažalost, kako navodi Marling, božićno spuštanje niz odžak je jedini  aspekt Deda Mrazovog života koji je Mur smatrao vrednim pažnje.

Umetnik Tomas Nast je 1866. godine došao na ideju da popuni rupe u našem znanju o svakodnevici na Severnom polu i u seriji crteža prikazao Deda Mraza kako brine o svom domaćinstvu, šije odeću za lutke, orezuje jelke i pomoću durbina drži na oku mališane širom sveta. Ali Nastov Deda Mraz je, po svemu sudeći, bio neženja.

Do pomaka dolazi tek u osmoj deceniji 19. veka, kada se u američkim časopisima prvi put pojavljuju priče u kojima važna uloga pripada liku gospođe Mraz. Prva priča te vrste, objavljena 1881. u dečjem časopisu Harperʼs Young People, upoznaje mladu publiku sa Deda Mrazovom punačkom, nasmejanom suprugom, koja nadgleda rad pekare i fabrike slatkiša na Severnom polu. Tokom narednih nekoliko godina, više različitih autora će u celini uobličiti njen identitet. Ketrin Li Bejts, autorka teksta poznate patriotske pesme „America the Beautiful“, 1899. godine pominje gospođu Mraz u knjizi „Dobri Deda Mraz u vožnji sankama“, a Luiza Mej Olkot, u priči objavljenoj u jednom časopisu, opisuje scenu u kojoj gospođa Mraz očekuje povratak supruga iz globalne božićne misije.

Marling naglašava da činjenicu da se ovaj lik pojavljuje baš u viktorijanskoj epohi ne smemo smatrati slučajnošću. „Pojava gospođe Mraz osamdesetih godina 19. veka odraz je realističnog pogleda na svet žena koje su pisale za časopise“, piše ona. „Deda Mraz je pripremio proslavu Božića? Bez ičije pomoći?, negodovale su one.

Za američku srednju klasu tog doba, bučne proslave i veselo pijančenje bili su stvar davno prevaziđene prošlosti, a Božić je postao pitomi praznik koji se provodi u krugu porodice. Žene su učile kako da poklone upakovane u šareni papir ukrase mašnama i zimzelenim grančicama i tragale za idealnim receptom za pripremanje pudinga od šljiva, jela koje je zahvaljujući Čarlsu Dikensu postalo standardna božićna poslastica.

Obeležavanje Božića je u jednom trenutku upotrebljeno i kao oružje u ratu između polova. U časopisu Good Housekeeping se 1910. godine pojavio članak koji je citirao mišljenja muškaraca o ovom prazniku, među kojima se nalazila i sledeća žalopojka: „Grančice božikovine! Vesele nalepnice! Dođavola! Muškarce nije briga za ukrasni papir, mašne i šljokice!“ Na naslovnim stranama drugih časopisa iz godine u godinu su se nizale ilustracije i karikature koje su prikazivale zbunjene muškarce u kupovini ili organizovane žene odlučnog pogleda, koje za sobom vuku ove nesrećnike.

Budući da se u to vreme još uvek pridavao veliki značaj podeli na muške i ženske poslove i uloge, podrazumevalo se da će Deda Mraz isporučivati poklone i zapovedati vilenjacima, ali domaćinstvo nikako nije mogao da vodi bez pomoći vredne i odane gospođe Mraz.

Autor: Livija Geršon
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Jelena Tanasković



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR

+ 53 = 54