„Upoznajte istoriju koja nije krivotvorena“, poručuje Vuk Drašković

Sa nestrpljenjem se iščekivao početak emitovanja serije „Aleksandar od Jugoslavije“, koja je snimljena po istoimenom romanu Vuka Draškovića.

Reditelj Zdravko Šotra kroz 15 epizoda donosi priču o Aleksandru I Karađorđeviću, „kralju ujedinitelju“, njegovom stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, braku sa rumunskom princezom Marijom, učešću na Pariskoj mirovnoj konferenciji ali i suspendovanju Ustava, uvođenju diktature, kao i o atentatu u Marselju.

„U našoj istoriji nije bilo tako izuzetne i tako tragične ličnosti kao što je kralj Aleksandar Karađorđević“, ističe Vuk Drašković povodom početka emitovanja serije. „Pobednik u dva balkanska rata i Velikom ratu i oslobodilac Kosova, on je srpski Hanibal i Bonaparta, a kao tvorac prve zajedničke države Južnih Slovena, on je naš Bizmark i Garibaldi.“

Drašković ističe da je kralj Aleksandar hteo da Jugoslaviju uredi kao balkansku Ameriku.

„Zašto nije u tome uspeo, koji su bili njegovi najveći unutrašnji i spoljni neprijatelji, ko je organizovao njegovo ubistvo u Marselju? Zašto je satanizovan u komunističkoj Jugoslaviji? Zašto se i u današnjoj Srbiji anatemiše Aleksandar, pa nema ni ulicu ni spomenik u Beogradu, a ima ih u Parizu i Marselju?“, pita se Drašković.

TV serija „Aleksandar od Jugoslavije“, snimljena po istoimenom romanu Vuka Draškovića, veoma je značajna. „Pomoći će da se gledaoci upoznaju sa istorijom koja nije krivotvorena. Da istina poništi laži i rehabilituje velikog Aleksandra“, zaključuje Drašković.

 



KOMENTARI

  1. Istorija kaže:

    Aleksandar je otac i stvaraoc Srbskog monarhofasizma, prvog u Evropi, i po tome je jedini razlog da udje u istoriju kao opomena sta se dogadjaja kada se primitivci i neobrazovane sirovine docepaju vlasti. Nije nikakva slucajnost da se upravo Draskovic odusevljava takvim likovima.

  2. Boris kaže:

    Aleksandar, megaloman opsednut ličnom veličinom.
    Ujedinjavao Srbe sa onima sa kojima su neposredno pre toga krvavo ratovali. Nije imao pametnija posla nego da širi državu sve do Triglava. Umesto da stane i povuče granicu kada je oslobođeno i poslednje srpsko selo. Proćerdao pobedu Srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu. Svesno propustio priliku da ujedini sve Srbe u jednoj i svojoj državi.Ujedinjavao Srbe sa narodima koji su ih mrzeli i nikada nisu želeli da žive sa njima. Oslobađao one koji se uopšte nisu osećali porobljeno i kojima je bilo sasvim lepo u državama u kojima su dotad živeli. Kamo lepe sreće da nikada nije došlo dobprokletog ujedinjenja 1918. i stvaranja zlosrećne Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.
    Nepotrebno zakrvio Srbe sa Italijom zbog jadranske obale, time doprineo usponu Musolinija, i italijanskog fašizma što mu je na kraju i došlo glave.
    Promašeni vladar o kojem piše jedan promašeni političar. Drašković, ratnohuškač i jajara koja nije imala herca da ide do kraja. Nego je sa zapada žicao lovu kao večiti opozicionar, dok ga nisu prepoznali i pustili niz vodu.
    Kako je ovon narodu kratko pamćenje. Nije ni čudo što mu se stalno jedno te isto ponavlja.

  3. Crni dan 1. decembar 1918. kaže:

    Borise, u pravu si najvećim delom, ali nije bilo sve do Aleksandra. Kralj Petar, njegov otac, popularni narodni “čika Pera”, imao je ruke do lakata u krvi u ubistvu poslednjih Obrenovića, jer je učestvovao u zaveri i postoji pismo austrijskom dvoru u kojem obećava da će im biti veran saradnik kada postane vladar. Aleksandar Obrenović, šta god ko mislio o njemu, nije bio tako tunjav kako je izgledao, jer je za vreme svoje kratke vladavine načinio dve velike značajne reforme: reformu školstva i reformu vojske. Ta po Aleksandru Obrenoviću “krojena” vojska iznela je terete i Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bez zasluge Karađorđevića. Karađorđevići su “zakuvali” Balkanske ratove, ali nisu i Prvi svetski rat, kako se misli. Ipak su bili verni Austriji. Gavrila Principa organizovala je “Crna ruka”, koju je vodio Apis, plaćen od engleske obaveštajne službe. Englezi su hteli da otpočnu rat da bi razbili Austrougarsku, Tursku i Nemačku i da bi došlo do nove podele kolonija, u njihovu korist. Za to su kao “toalet papir” (dežurni krivci) poslužili Srbi, preko nesrećnog isprdka Principa čiji je metak u Ferdinanda ubio milione Srba, kako u Prvom tako i u Drugom svetskom ratu. Kralj i vlada sa atentatom zaista nisu imali ništa, a kada je Aleksandar 1917. saznao da je to Apis organizovao, sudio mu je i likvidirao ga pod izgovorom da je pripremao atentat na njega. Živ bi bio posle rata nezgodan svedok da su Srbi, na neki način, ipak bili umešani i inicijatori rata, do kojeg ne bi došlo da nije bilo atentata, ili bi došlo ali nekim drugim povodom, ali ne bi izginula trećina Srba. Onda Englezi 1915. kao kompenzaciju obećavaju Srbima “Veliku Srbiju” posle pobede, ali uz uslov da Bugarima daju istočnu Makedoniju, do Vardara, da bi ušla u rat na strani saveznika. To odbija na sednici vlade u Nišu u junu 1915. predsednik vlade Nikola Pašić, i tada je sudbina Srbije i Srba zapečaćena. Ne dobijaju pomoć saveznika, pre svega Engleza, da se odbrane od Austrougarske, povlače se preko Albanije, itd. što je već poznato. Pašić je rezonovao da će Jugoslavijom dobiti državu u kojoj će Srbi ionako biti većina i vladati, a da će i zadržati celu Makedoniju. Pogrešio je. Time je napunio glavu i tupavom Aleksandru, a pošto je Aleksandar po jednoj liniji bio u srodstvu sa Romanovima, budala je smatrala da će kada propadne Oktobarska revolucija i SSSR jednog dana postati i car Rusije! Zato je osnovao Malu Antantu, a to je bio i JEDAN od razloga da je ubijen. Uprkos upozorenjima vojvode Živojina Mišića da ne ide u državu sa Hrvatima i da će mu kad-tad zabiti nož u leđa, nastojao je da ih “kupi” i privoli “bratstvu” po svaku cenu i svim ustupcima. Ali, njima što je više davao (čak je 1929. zabranio Srbima da slave Vidovdan da se Hrvati ne bi osećali povređenim jer oni to nemaju, i uveo latinicu širom Srbije, čak priznao da su BUNJEVCI Hrvati…itd), oni su bili obesniji. Jeste, zbog Hrvata nas zakrvio sa Italijom – rekao je Hrvatima: “Ja ću braniti vašu obalu i ostrva!”. Glavni krivac, posle Petra i ubistva Obrenovića, ipak je bio Pašić, jer je odbio ponudu 1915., a da nije, ne bi bilo ni pogibije trećine Srba u prvom svetskom ratu, ni NDH, ni Jasenovca, ni novog genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, ni Titove odmazde nad Srbima (što slabija Srbija to jača Jugoslavija), ni poslednjeg pokolja i egzodusa 90-ih, ni otcepljenja Kosova…Šta misliš o ovoj varijanti?

  4. Jugoslav kaže:

    Pašić ni srpska vlada nisu mogli da prihvate ponudu saveznika 1915. godine jer su tražili od njih da daju deo svoje teritorije u zamenu za nešto što ne drže saveznici već Austrougarska. Da je Srbija ustupila traženi deo Makedonije, izgubila bi vezu sa Grčkom a srpski vojnici iz tog dela zemlje bi postali bugarski državljani. Danas se zna da ni to ne bi pomoglo jer su Bugari tada već odlučili na koju će stranu.
    Londonski ugovor je ponuda sila Antante Italiji a ne Srbiji. To je bio tajni ugovor koji za Srbiju najavljuje šta bi mogla da dobije ali je to u tom momentu na dugom štapu. U velikim ratovima najpre se namiruju sile a malima ostaje da se nadaju. Jugoslavija i posleratna mapa Evrope su nastali spletom međunarodnih okolnosti 1918.

  5. Boris kaže:

    Dobro kažete to za Makedoniju. To sam zaboravio da mu nabrojim u gluposti. Šta danas imamo od toga što je po svaku cenu bila zadržana? Baš ništa, odcepili se, osnovali svoju crkvu, priznali Kosovo, niti mi imamo koristi od njih, a još manje oni od nas. Generalno nas ni ne vole Bog zna koliko…
    Ma od tih Karađorđevića, jedini sposoban je bio rodonačelnik porodice, Karađorđe. A svi naslednici su mu posle bili prilično nesposobni.
    Razlog više u prilog tezi da je nasledna monarhija loša varijanta državnog uređenja. Rodi se u vladarskoj porodici poludebil tipa ovog Aleksandra i samo po pravu rođenja, dobije pravo da vodi državu, vojsku, ukida parlament, ruši vlade, pa i ako je nesposoban nema veze, on je kralj, “Viteški ujedinitelj”. Danas nas ne bi bilo jedva 7 miliona, bilo bi nas 70 miliona, samo da nije bio tako blesav.
    Uopšte me ne čudi što se njime oduševljava slepac kakav je Drašković.

  6. Crni dan 1. decembar 1918, kaže:

    Jugoslave, ne, Srbija je držala taj deo Makedonije, a saveznici (Englezi) su tražili i da se Rumuniji ustupi deo Banata, što je zaista držala Austrougarska, ali to nema nikakve veze, s obzirom da se radilo o preraspodeli teritorija kakva će biti POSLE raspada Austrougarske. Nije bitno da li su Bugari tada već odlučili na koju će stranu (oni i jesu, jer su Srbiju napali s leđa kada je napala Austrougarska, mada je vojska (Mišić itd.) zahtevala da se vreme do napada Austrougarske (ultimatum) iskoristi da srpska vojska upadne u Bugarsku i rasturi je dok je vreme. Kralj i Pašić su to odbili, govoreći da “Srbija nije agresor”, što se osvetilo. Srbija se našla između dve vatre. Prema tome, radilo se o pokušaju da Bugarska 1915. PROMENI stranu. Izgubili bi taj deo Makedonije da je prihvaćeno, ali bi dobili pomoć saveznika, izbegli masovnu pogibiju i posle rata imali Srbiju sa Bosnom, Vojvodinom, Makedonijom (ostatkom), Kosovom, Crnom Gorom, izlazom na more, deo Dalmacije, itd. Što se tiče Banata, uprkos Pašićevom odbijanju, ionako je posle rata taj najveći deo srpskog Banata pripao Rumuniji. Da li je bio “tajni ugovor” – da, toliko “tajni” da je vlada Srbije u junu 2015. (mislim od 23. do 26. juna) nekoliko dana raspravljala o njemu? Da li je sad malo jasnije?

  7. Jugoslav kaže:

    Ono što se može čuti od ozbiljnih istoričara jeste da se od Srbije tražilo da 1915. ustupi veći deo makedonije, ne posle rata nego odmah. O nekom raspadu Austrougarske su svi mogli samo da sanjaju. Niko nije znao kada i kako će se završiti rat. Dati Bugarima Makedoniju koja je tada bila mnogo važnija nego kasnije, a za uzvrat dobiti obećanje da će AKO poraze Austrougarsku Srbiji dati neke njene teritorije, to tada nije bila ozbiljna ponuda.
    Poseban nonsens je preventivni napad na Bugarsku. Srbija je već bila istrošena i nikakav smisao ne bi imao još jedan front protiv najjače balkanske armije. Politički, to bi predstavljalo katastrofu, napasti tada neutralnu zemlju.
    Da li je nešto od svega ispalo dobro kada se gleda u narednih sto godina, ili je bolje bilo da je učinjeno nešto drugo, to su samo špekuacije a ne naučna istorija.

  8. Crni dan 1. decembar 1918. kaže:

    Jugoslave – nije tu bilo AKO, vrlo dobro se ZNALO da je Austrougarska “div na staklenim nogama” i zato je i pokrenut rat, pitanje je bilo samo vremena kada će pasti i ko će izvući “deblji kraj” u tom krvoproliću, a to smo u ovom slučaju bili mi (kao i u Drugom svetskom ratu uostalom) zarad interesa velikih sila, zahvaljujući idiotu Aleksandru od Jugoslavije a pre svega neverovatnom pokvarenjaku i ljigavcu Nikoli Pašiću. U trenutku kada se stavlja u igru da gubimo čitavu zemlju i otvara se ponor užasne pogibelji, a stavlja se pred njih varijanta da se ustupkom DELA (ne bih rekao većeg) Makedonije posle svega dobije (vrati zapravo tamo gde pripada) mnogo više, taj deo Makedonije nije mogao da bude toliko važan. Zašto bi im tada Makedonija bila mnogo važnija nego kasnije, uostalom? Ne vidim zašto to nije bila OZBILJNA ponuda, kada je sve to pred vladu poslato sa kartama i rešenjima, i kako bi trebala u tim prilikama i okolnostima da izgleda “ozbiljna ponuda”? Što se tiče preventivnog napada na Bugarsku, stvar je bila procene vojnog vrha da Srbija to može da uradi i da otkloni tu opasnost iza svojih leđa, prema tome koliko god da je Srbija bila “istrošena”, našla se prilikom udara Austrougarske u još goroj poziciji, morate se složiti, da se bori u isto vreme s oba protivnika. Nije mi poznato da su Mišić i ostali smatrali smatrali da Bugarska ima “najjaču balkansku armiju”, i bili su uvereni da je mogu veoma brzo savladati, a koliko je ona bila “neutralna” (Bugarska) to su veoma dobro znali i imali informacije da će ih udariti s leđa, što se pokazalo tačnim. A vojska je tada, i njene vojskovođe, priznaćete, bila onaj jači i pametniji deo Srbije, što se i pokazalo u daljem toku događaja.
    Prema tome, nisu u pitanju “špekulacije posle sto godina”, nego realno sagledavanje sada raspoloživih istorijskih izvora (od kojih su mnogi, naročito tokom komunizma bili prećutkivani, sakrivani i potiskivani), i to JESTE naučna istorija. Ako ste studirali istoriju, onda ste već u predmetu “Uvod u istorijske nauke” imali lekciju: Kako se utvrđuje istorijska istina. A to se radi, u najkraćem, na osnovu upoređivanja raspoloživih istorijskih izvora – pisanih, materijalnih, usmenih…i izvođenjem zaključaka na osnovu toga, kada su oni NAJBLIŽI istorijskoj istini, jer ona se u potpunosti NIKADA ne može utvrditi. Istorija je živ proces, uvek se otkrivanjem do sada nepoznatih istorijskih dokumenata ili podataka može i MORA menjati, ukoliko su značajni, u celini ili u delovima, i to nije “šta bi bilo kad bi bilo”, nego ozbiljan metodološki rad i hipoteze koje nastaju i koje se dokazuju na novim osnovama su naučna istorija, složili se vi ili ne.

  9. Vjekoslav kaže:

    Četvrti kongres KPJ 1928 u Drezdenu kao i peti kongres Kominterne u Moskvi 1925 temelji su svega onoga što su komunisti radili posle toga. To nije nikakva tajna već notorne činjenice. Ciljevi kraljevine su poznati, Evropa i pravno, spoljnopolitički, ekonomski.

OSTAVITE KOMENTAR

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 10 + 11 ?
Please leave these two fields as-is: