Laza nije kamatio tuđu nevolju

Obični ljudi svojim svakodnevnim činjenjem retko ispisuju velika poglavlja istorije, pa ipak, nekada su upravo oni jedini spas i nada u mnogim tmurnim vremenima.

Nije danas mnogo onih koji znaju za Lazu Bešlića, dobrotvora iz sela Bajmok pored Subotice. Inicijativa da ulica u Bajmoku koja je vodila upravo do njegovog nekadašnjeg imanja ponese njegovo ime propala je kroz administrativne začkoljice. Tako o njemu i onome što je činio svedoče oni koji ga sa zahvalnošću pamte poput Pere Šunjke, iz susednog sela Mišićeva.

Stari Bajmok

Preci porodice Šunjka bili su solunci, te su u Vojvodini dobili deo zemlje. Stigli su, kao i mnogi njihovi sunarodnici, sa zavežljajem i željom za boljim životom. U tome im je ruku pomoći među prvima pružio meštanin Lazo Bešlić.

„Spadao je u veleposednike, imao je imanje od oko 800 hektara, u delu prema mađarskoj granici koje se zove pustara Šara, a sada pripada naselju Aleksa Šantić. Postoji priča kako je uvek vozom od Bajmoka išao do Šantića, a tu bi ga na stanici čekao kočijaš da ga vozi do salaša. Nikada nije pošao a da nije povezao nekoga od meštana koji bi tuda pešačili”, priča Šunjka. Međutim, to je tek mali deo onoga po čemu je ostao upamćen.

Među soluncima koji su pristigli bio je i Božo Šunjka, deda-stric sagovornika „Politike”. Iako različitog mentaliteta, socijalnog statusa, Laza i Božo brzo su se sprijateljili. U ono vreme kada je soluncima svega trebalo, mnogi su im seme za setvu davali na kamatu. Laza je bio jedini koji je tražio da mu se vrati isto onoliko koliko je dao. Nije kamatio tuđu nevolju – prepričava sećanja svoje porodice Pero Šunjka. „I ne samo to, davao im je svoj alat, plugove, konje, a kao predsednik nekadašnje opštine Bajmok izdejstvovao je da solunci budu oslobođeni plaćanja poreza na zemlju, i to je trajalo do 1941. godine”, priča Pero.

U porodici Bešlić negovalo se panslovenstvo, pa je ostalo zabeleženo da je 1919. godine kada je kralj Aleksandar obilazio novopriključene teritorije, mada tada još Trijanonskim mirom nije povučena granica, Lazin otac Tadija pozdravio je regenta Aleksandra kada se njegov voz zaustavio u Bajmoku. Iz tog izvora panslavenstva, čovekoljublja i osećaja pravde napajali su se postupci Laze Bešlića.

„U mojoj porodici ostalo je upamćeno kako je mom ocu Gojku govorio da uči decu da budu poštena – trebaće poštenih ljudi”, kaže Pero Šunjka. Ove pouke dobre za sva vremena prvi se držao Laza Bešlić. Kada su 1941. godine, sa ulaskom mađarskih fašista svi solunci i oni koji su naknadno odseljeni internirani u logor Šarvar, Laza je redovno slao pakete svojim meštanima. „Deda-stric Boža je bio pismen i na njegovo ime redovno su stizali paketi od Laze sa malo slanine, ćebadi, sapuna i onda bi Boža to delio među meštanima. Laza je zajedno sa još nekoliko uglednih Subotičana pomagao da se ljudi, posebno deca, izbave iz logora”, priča Šunjka.

Posle rata, Lazi je ostalo tri jutra zemlje u dve parcele i kuća pod brojem šest u bajmočkoj Ulici braće Radića. U njemu nije bilo ogorčenja zbog toga. Zamašan deo zadružnog imanja poljoprivrednog dobra u Bajmoku činila je njegova nekadašnja zemlja. Bilo je podgurkivanja po selu što je Nikola Fejsov, direktor, a nekadašnji njegov radnik, i dalje navraćao kod, kako su ga zvali, gazda Laze da razgovaraju o tome šta i kako sejati i raditi na zemlji. „Ljudi su ga poštovali. Znam da su na imanju deo sindikalne kase prve pomoći izdvajali kako bi svakog meseca obezbedili gazda Lazi penziju. To je bila volja samih radnika i tako nešto malo ko pamti i zna”, kaže Pero Šunjka.

Lazo Bešlić imao je i četiri ćerke: Matija se udala za Lajču Jaramazovića, posleratnog poslanika u SFRJ, Mara za partizana iz Čačka Dojčila Mitrovića, brata narodnog heroja Ratka Mitrovića, a potonjeg direktora Zavoda za izdavanje udžbenika. Treća ćerka Veronka nije se udavala, a najmlađa Ana rođena je 1912. godine na pustari Šara, a upisana je u istoriju umetnosti kao jedna od naših prvih i velikih vajarki. Laza Bešlić umro je u dubokoj starosti, 1983. godine. Na zgradi mesne zajednice Aleksa Šantić potomci solunskih dobrovoljaca i poštovaoci postavili su u znak zahvalnosti spomen-ploču sa njegovim imenom. I to je za sada jedini pomen i sećanje na dobrotu koju je davao svojim meštanima onda kada im je to bilo najpotrebnije.

Politika