Ljudi, sećanja: Boško Krstić

Ne živimo samo onako kako bismo želeli

Živim na granici. Majka mi je iz Banije, nekadašnje Vojne krajine, otac s bugarske granice, rođen sam u Hrvatskoj kraj mađarske granice, a živim u Subotici, znate i sami – opet kraj granice. Pa i mnoge druge stvari u mom životu nekako su granične.

U krštenici je zapisano da sam rođen 3. novembra 1947. godine u Martincima Miholjačkim, slavonskom selu pokraj Drave. Prema Rečniku našega jezika (kraj, predeo gde se ko rodio, postojbina; otadžbina), to je moj zavičaj. Život protiče i mimo dokumenata, pa se moj osećaj pripadnosti zavičaju unekoliko promenio, bolje rečeno, nikada nije ni izgrađen u onoj meri da bih ga koristio kao nezaobilazan podatak svog emotivnog curriculum vitae. Pre svega, nisam ni rođen 3, već 1. novembra, jer je otac, da li zbog dosta udaljenog matičnog ureda, ili želje da ne upiše da sam rođen na Sve svete, uoči katoličkog Dana mrtvih, odlučio da pomeri moj datum rođenja. Samo sam godinu i po dana, znači pre nego što mi se javila prva misao koju bih upamtio, živeo u ovom dobrovoljačkom seocetu, a onda smo se preselili u Bačku, na napuštena imanja starih spahija: Fernbah, Ungar i Sepeš(i).

Tako se sudbina poigrala da rano detinjstvo provedem kao u bajci. Dvorci i kašteli iz knjiga odjednom su se pomolili preda mnom u stvarnosti. Prvo kaštel Fernbah kod Bačkog Sokolca, gde je bila smeštena jedna od uprava poljoprivrednog giganta „Krivaja“. Uselili smo se u jednu od nekadašnjih radničkih kuća, ali su moja svakodnevna lutanja počinjala i završavala se oko kaštela ili u njegovoj prostranoj botaničkoj bašti isprepletenoj puzavicama i meni do tada nepoznatim pomešanim mirisom šimšira i vlažnog, natrulog lišća kestenova.

Posle toga, ko zna kakvim prerasporedom radne snage, oca su premestili na obližnji Ungar kod Stare Moravice, a zatim na Sepeš. Uselili smo se u dnevnu sobu kaštela, pred njom se belila velika terasa prekrivena keramičkim pločicama, a nad njom loza i grožđe. Živeo sam u dvorcu!

Dugo nisam odlazio na ta stara mesta. A kada sam napokon odlučio da ih posetim – bilo je kasno. Ungar je sravnjen sa zemljom, Sepeš ne postoji – od drvoreda kojim se ulazilo na imanje ostala je samo bagremova šikara. Jedino još na Fernbahu kao duhovi stoje stare zgrade i štale, ali je kaštel srušen do dubokih temelja, kao iz utrobe povađena mu je svaka cigla iz podruma. Kada smo tamo jednom s Perom Zupcem snimali neku emisiju, sišao je u još preostale katakombe Fernbahovog podruma i izvadio mi bezoblični komad zida od teških starih cigli povezanih žilavim malterom i ostatkom nekog moleraja s jedne strane. Čuvam taj komad ničega kao dokaz da sve nije bilo samo bajka.

Nekada samo jedna rečenica prevrne sve u vama, proveri sve što ste do tada znali, mislili i tvrdili, pa morate iznova donositi sudove i razmestiti stvari života po novom rasporedu.

Ovo je moj najbolji prijatelj. Srbin ali dobar čovek!

Ove za mene tada neobične, ako ne i šokantne, reči izgovorio je čika Peter Farkaš, Mađar, zbilja najbolji prijatelj cele moje porodice iz vremena kad smo živeli na pustari Ungar, predstavljajući posle dvadesetak godina mog oca svojim komšijama u Staroj Moravici. Dvorište njegove kuće bilo je tom prilikom puno ljudi koji su dobrodušno i znatiželjno očekivali da vide najboljeg Farkaševog prijatelja Srbina. Moj otac, bolestan i jedva pokretan, nije znao ni reči mađarskog, pa su te reči čika Petera poslužile i kao neko opravdanje što nije mogao tečno razgovarati sa okupljenim komšijama Mađarima. Ali ono s početka, „Srbin, ali dobar čovek!“, što mi je u tom trenutku delovalo šokantno, iznenađujuće i nerazumljivo, vratilo me je u detinjstvo na Ungaru.

Bilo je tamo mnogo dece. Formirali smo društvo u kome su bili sinovi čika Petera Farkaša, Jožef i Ečika, devojčica Hilda iz dvojne zgrade u kojoj smo i mi stanovali, zatim ja i još poneko, već u zavisnosti gde se i šta se igramo. Otac je već pao u krevet i imao česte zdravstvene krize, zbog logora u Berlinu šaputalo se po kući, pa je bilo noći kada je čika Peter prezao konje i odvozio oca daleko kod lekara Devaija. Uvek on i niko drugi. Njegova su deca bila u našoj kući kao u svojoj, a mi smo stalno visili kod njih. Hilda je je govorila nemački, pa smo i mi s njom polako učili njen jezik, ona naš, u stvari naše – mađarski i srpski – pa se formiralo neko dečje poliglotsko društvo. Odrasli su nam se čudili. Moja majka je ponekad odlazila Hildinoj – Hilda nije imala oca ili nije bio tu, a gde je, ja to tada nisam mogao znati – nosila joj table slanine ili šunku, a odatle se vraćala s nekim bluzama, svilenim haljinama, jednom mi je donela čigru, a bratu prekrasnu šarenu majicu s cipzarom, nama tada potpuno nepoznatim tehničkim dostignućem u zakopčavanju, koju sam ja nasledio i fotografisao se u njoj krajem prvog razreda u dvorištu „Jadrana“, tada Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Subotici. Sve su to Hildini dobijali iz nekih paketa iz Nemačke.

Bio je to naš dečiji svet.

Ja tada nisam znao da je moj otac, predratni profesionalni graničar, bio u nemačkom logoru u Berlinu kao vojni zarobljenik, kao pripadnik starog, propalog režima, a ne kao neki ilegalac ili partizan, što se u to vreme jedino smatralo herojskim; nisam znao da su Bačku za vreme rata okupirali Mađari, da je čika Peter Farkaš Mađar, ali da je on bio borac Petefi brigade, znači da je bio partizan a ne okupator; nisam znao da je devojčica Hilda Nemica, dete folksdojčera koji je ili pobegao ili završio u nekom od logora, a ona s majkom čekala neki red da budu deportovane u Nemačku; nisam znao da pored ili iznad našeg dečjeg sveta postoji i neki drugi svet sa drugačijim rasporedom stvari i odnosa; da članovi našeg društvanceta ne pripadaju samo jedno drugom, već da svi mi, bez da to hoćemo ili tražimo, pripadamo i nekim drugim velikim zajednicama koje se zovu države, nacije, pobednici, poraženi.

Tako je Mađar, partizan, Peter Farkaš vozio lekaru Srbina, graničara stare propale države, devojčica Hilda, kći saradnika okupatora ili osumnjičenog za to teško delo, učila nas neprijateljskom jeziku i često nam svima bila predvodnik, a naši roditelji koji su sve to znali – nekako mirno gledali i negovali naše malo društvo kao neko dostignuće koje je njima bilo skoro nemoguće, ili bar vrlo teško.

„Srbin, ali dobar čovek!“ Tek kada sam već mnogo zreliji vratio u sećanje to vreme, shvatio sam koliko je teško, važno, koliko je veliko dostignuće kad jedan čovek, posle svega što se događalo i što mu se događalo na ovom prostoru, kaže za drugog da je dobar čovek, ali da pritom mora da kaže i da je Srbin. Isto kao što bi i moj otac negde duboko u svojoj rodnoj Srbiji morao da predstavi čika Petera Farkaša: „Mađar, ali… „. Shvatio sam: mi ne živimo samo onako kako bismo želeli. Ne živimo doduše ni onako kako bi to želeli neki iznad nas. Postoje paralelni svetovi i paralelni životi – jedno je živeti s državom i u državi, a drugo je živeti u gradu, selu, pustari, s konkretnim ljudima od krvi i mesa i sudbine. Jer ti životi ne moraju biti isti, često znaju biti vrlo različiti.

Posle još nekoliko selidbi, najzad smo stigli u Suboticu.

Subotica je pedesetih godina prošlog veka pamtila rat i pekle su je loše uspomene. Osećao se zadah istorije. Za samo tridesetak godina četiri su puta menjane državne granice, Subotica je pripadala čas jednoj, čas drugoj strani, napokon novoj, socijalističkoj Jugoslaviji. Stari, austrougarski, u vremenu i zbivanjima dezorijentisani grad, sa istorijom od zakrpa, na granici, obavijen nepoverenjem dalekih političkih centara, kao da je od stida zbog nepodobne prošlosti odbacivao malter sa svojih eklektičkih i secesijskih palata, asfalt je pucao otkrivajući nepoznate geografske karte, ispadale su kocke iz kaldrme. Subotica je bila zapušteni muzej istorije.

Ljudi su se zatvarali u kuće i zaključavali za sobom teške kapije. Po sobama su se širili mirisi osušenog cveća na starim buketima, krile stare umrlice i fotografije mladića koji su služili i ginuli u raznim vojskama, okupatorskim i oslobodilačkim, već kako su kasnije proglašavane. Dečaci su po ćoškovima na periferiji igrali krajcarica starim aluminijumskim pengoima i filerima iz poslednjeg rata.

Promenili su se i Subotičani: neki se nisu vratili iz rata, neki su novi došli, starosedeoci uvukli u sebe, pridošlice teško navikavale na novu sredinu. Ali, svi su zazirali jedni od drugih, ćutali o prošlosti, ćutali o budućnosti. Subotica se zatvarala, utišavala, usporavala, ružnela. Spirala je sa sebe boje i gasila malobrojna svetla. Kao da se svesno prepuštala amneziji. Taj grad se nije mogao odmah prepoznati, trebalo ga je otkrivati i saznavati kakav je bio i kakav bi mogao da bude. Ali to se zbiva do dana današnjeg, i to ne samo ovom gradu.

Pa, ipak, moj otac je u tom najvećem gradu bogate, prašnjave i brašnjave Bačke video nekakvu mogućnost i budućnost sviju nas. Nešto je pogodio, nešto nije. Ali to tada nije mogao znati.

Multikulturalnost i multikonfesionalnost, nacionalna, verska i druga tolerancija danas su opšte mesto u svim i svakakvim raspravama, posebno političkim. Pritom se svi trude da dokažu kako je to neverovatno dostignuće sasvim lako i pri ruci, treba se samo opredeliti za to, imati nešto strpljenja i vremena. A nije tako. Teško je, vrlo teško. Pored svoga jezika (što, je li, podrazumeva učenje i čitanje) treba da znaš i jezik svojih bližnjih, onih s kojima živiš, a šta će ti znanje jezika ako ne upoznaš i književnost na tom jeziku, pa istoriju, a onda sledi elitna kultura: dobra kafanska muzika, kuhinja, vicevi… Pored sopstvenih običaja i praznika (što je ponekad samo po sebi već napor) moraš da znaš i običaje drugih, što podrazumeva da ponekad i odlaziš kod njih (što je lakše), ali bogami i da oni dolaze kod tebe, što je kako-kad (baš kao i kad ti dolazi rodbina); uz poštovanje sopstvene nacije (što mnogi jedino s lakoćom savlađuju i postižu neverovatne rezultate) moraš sačuvati mesta u srcu i duši i za druge… I sve tako, komplikovano i složeno. A pritom te još gomila nacionalista, budala i glupaka odvraća i odgovara od svega toga.

Ali: savladaš li ikada igde tu umetnost života s drugima, naučio si je jednom za vagda, na jednom mestu, ali za celu planetu. Možeš živeti gde hoćeš i s kim hoćeš. Samo ti univerziteti zajedničkog života u različitosti otvaraju puteve ovog ipak malog sveta. I stvaraju kakve-takve šanse da se odužiš svojima, ako ih imaš i ako je njima do toga uopšte stalo.

Među „tamne“ datume grada spada decembar 2003. godine, kada je opštinska komisija za promenu naziva ulica odbila da jednu nazove imenom Danila Kiša. Neki je član ubedio komisiju da je čak iz Pariza dobio uveravanja da je Kiš plagijator i da mu zbog toga ne pripada ova počast. U utorak, 16. decembra 2003. godine, dok je padala kiša, a onda počeo sneg, našli smo se sa Otom Tolnaijem i tridesetak dana ranije telefonom pozvanih drugara da između biste Danila Kiša pred Muzičkom školom i njegovog književnog drugara Geze Čata, čije je pesme među poslednjima prevodio, špalirom svojih tela otvorimo Ulicu Danila Kiša. Oto Tolnai nazvao je naš pokisli špalir Bulevarom Danila Kiša, a ja sam govorio nešto o tome da Kišovo delo, kako vreme prolazi, postaje sve više kod, čip, lozinka, pismo razumevanja među narodima i kulturama ovog dela Evrope, pa i grada Subotice u komunikaciji s drugim gradovima. A gde je pisma tu je nepismenosti, baš kao što je bilo i u administrativnom (da li samo administrativnom?) procesu imenovanja jedne ulice Kišovim imenom.

Sutradan je saopšteno da je na sastanku Komisije za imenovanje ulica predloženo da se taj mali trg, deo većeg Trga slobode, sa spomenicima Danilu Kišu, Gezi Čatu i doktoru i književniku Arturu Munku, lekaru na čuvenom brodu „Karpatija“, koji je prvi pritekao u pomoć nastradalom „Titaniku“, nazove Kišovim imenom.

Prošlo je deset godina, a od svega ništa. Važno je prvi put pomeriti granicu ljudskog razuma i izboriti za to pristanak zbunjenih, uplašenih i sluđenih ljudi. Kasnije je put ka besmislu lak, brz i kratak. Spisku svojih grešaka Subotica je ove godine dodala i odluku da Radomira Konstantinovića ne proglasi počasnim građaninom.

Subotica zna roditi velike ljude, ali je ponekad premalena za njih.

Ima vremena kada ljudi ne žive svoj pravi, istiniti život, ili možda bolje – žive dvostrukim životom. Ne vređaju se kada ih vređaju, ne pokazuju odvratnost prema odvratnima, javno se oduševljavaju glupostima, dive budalama i zločincima, kriju svoje misle, a razmišljaju tuđima. Ali, pri svemu tome moraju paziti da ih taj pretvorni život na obuzme potpuno, da ne nagrize njihovu tajnu filozofiju i lukavstvo pa da zbilja pomešaju istinu s lažima. I da se ne izgube u svemu tome i ne postanu oni sami ti drugi, lažni. A ako pak uspešno nastave igru, da se ne smuče samima sebi.

Idu godine. Ne znam da li bi se ono društvo koje je pre tačno deset godina izgradilo „živu“ ulicu Danila Kiša ponovo okupilo. Da li bi se opet uhvatili za ruke?

O SAGOVORNIKU

Boško Krstić je književnik, romansijer, esejist i novinar. Rođen je u Martincima Miholjačkim, u Republici Hrvatskoj, ali je gotovo čitav život proveo u Subotici. Objavio je romane „Kaštel Beringer“ (1995), „Vodolija“ (2000), „Sagmajsterova istraga“ (2012); eseje „Subotičke senke“ (1992), „Potraga za ulicom divljih kestenova“ (1999), „Kvazimodo“ (2008), „Legenda o čuvarima azura“ (2011), „Srebrni oksid“ (2013), dramu „Tramvaj u žitu“ (2005)… Romani su mu bili u užem izboru za Ninovu nagradu, a za knjigu „Kvazimodo“ dobio je nagradu jevrejskih opština Srbije i kao i nagradu „Karolj Sirmai“. Skoro sva dela su mu prevedena na mađarski, ovde ili u Mađarskoj, a svojim angažmanom, kao i saradnjom sa mađarskim književnim krugovima može se smatrati delom i mađarskim piscem. Godinama je uređivao Subotičke novine i časopis za kulturu Rukovet, čiji je glavni i odgovorni urednik i danas.

DANAS Nedelja