„Mađarska zgrada” (Trg Lazara Nešića 2)

Raskrsnica

Među brojnim gradskim raskrsnicama u Subotici, prvo mesto po svom značaju ima ona na kojoj se sastaju ulice Maksima Gorkog i Đure Đakovića, i Trg Lazara Nešića. Glavna gradska arterija, magistralni pravac E 5, na ovom mestu se ukršta sa Senćanskim putem a prema Paliću nastavlja ispod podvožnjaka koji na neki način čini kapiju istočnog dela grada.

Prvi semafor u gradu postavljen je na ovo mesto. Na starim razglednicama  iz šezdesetih godina, vidi se montažna kućica iz koje je saobraćajni milicioner palio i gasio tri svetla na ovom prvobitnom uređaju za signalizaciju i regulisanje saobraćaja.

Građevine koje su zauzele pozicije na četiri ćoška ove raskrsnice, svojom važnošću još više daju na značaju ovom gradskom čvorištu. Zgrada nekadašnjeg Sudskog stola predstavlja arhitektonsko nasleđe Austrougarske monarhije, zgrada Sreza ili „Nova Opština” kako je Subotičani zovu, sagrađena je početkom šezdesetih godina dvadesetog veka za organe uprave i predstavlja reprezent moderne arhitekture „internacionalnog stila”, a veliki hotel Patria izgrađen je da zameni sve dotadašnje stare gradske hotele.

Četvrti ćošak zauzela je zgrada koja po mnogo čemu zbunjuje posmatrača. I po svom položaju koji štrči u odnosu na postojeću regulacionu liniju i tako kvari geometrijske proporcije raskrsnice, i po svojoj arhitekturi, a na kraju i po svom nezvaničnom imenu – „Mađarska zgrada”.

Za  sve tri nedoumice krive su ratne okolnosti. Na isturenom položaju u odnosu na ostatak ulice, ovaj objekat je ostao tek kada su u bombardovanju nestale kuće na brojevima 5, 7, 9 i još nekolike sa te strane ulice, sa kojima je on do tada činio jedinstveni niz. Posleratna obnova i izgradnja nije pratila staru regulacionu liniju.

Već 1953. godine, u duhu modernog urbanizma, projektuje se i gradi naselje, uvučeno u odnosu na staru ulicu koja sada treba da postane bulevar, dostojan najvažnije gradske saobraćajnice. Da „Mađarska zgrada“ ne bi nezgrapno završavala ovaj potez, iz projektnog biroa „Arhitekt” izlazi rešenje u vidu petospratnice koja bi se naslonila na njen zabat i tako preusmerila uličnu liniju prema unutrašnjosti bloka.

 

inž. Hofman Karlo, 1953. godine

Na konkursu za projekat prve subotičke petospratnice, pobedio je inženjer Karlo Hofman. Ova zgrada je zadnjom stranom naslonjena na zabat „Mađarske zgrade”, njene arkade u prizemlju nadovezuju se na susedne pa ova dva objekta deluju kao da su srasla. Većini posmatrača se čak čini da je to jedna celina. Da je to donekle i bila namera ing. Hofmana, nagoveštava „dezen” gvozdene ograde na balkonima zgrade iz 1953. godine, koji je jednak onima sa trospratnice iz 1942. godine, na koju se naslanja.

Svoje nezvanično ime, trospratnica o kojoj je ovde reč, duguje vremenu u kome je građena, a to je bilo 1941–42. godine, vreme rata i mađarske okupacione uprave.

 

Istorijske okolnosti

Ovde treba reći da je okupacija Bačke, Baranje i Prekomurja za vreme Drugog svetskog rata, u mađarskoj javnosti predstavljena kao izlazak na „hiljadugodišnje granice” i oslobođenje stare Ugarske teritorije izgubljene nepravednim Trijanonskim mirom. Iako možemo pretpostaviti da je mađarskoj Vladi i regentu Hortiju bilo jasno da potvrdu promene granica mora dobiti na posleratnoj mirovnoj konferenciji, želja da se ove pokrajine što pre integrišu u mađarski državno-pravni sistem, govori kako je nova uprava došla da ovde i ostane, uverena da će Hitler biti taj koji će krojiti kartu Evrope nakon rata. Ozbiljnost tih namera očituje se i u građevinskim poduhvatima u prve dve godine okupacije. U tom periodu je u Subotici izgrađeno naselje „ONCSA telep” na Palićkom putu, pet protivpožarnih bazena, preuređena je velika dvorana Sokolskog doma u bioskopsku salu, a više toga je preduzeto na uređenju  Palića (javni WC, pijaca, garaže…). Za Palić je ostao neostvaren plan o izgradnji novog hotela sa četiri sprata, u stilu moderne arhitekture.

Tokom rata, Mađarska je čak i po cenu političkog, ekonomskog i moralnog podržavanja nemačkog nacizma, doživela par godina ekonomskog prosperiteta. Do 1944. godine ratna dešavanja nisu direktno ugrožavala Mađarsku, sve dok nemačka armija nije definitivno umarširala u Budimpeštu.

 

Izgradnja zgrade i njeno trajanje

U Istorijskom arhivu Subotice, sačuvana je projektna dokumentacija iz 1941. i 1942. godine za najamnu zgradu na uglu ulica Damjanics i Mikloša Hortija (danas Maksima Gorkog i Trg Lazara Nešića). Projekat potpisuje Karlo Molcer, diplomirani građevinski inženjer (Molczer Karoly – okl. épitészmérnök), a naručilac je Privredna banka i penzioni fond (Közgazdasági bank R.T. alkalmazottai magán nyugdijpénztára).

 

Fasada prema ulici Horti Mikloša (Trg Lazara Nešića)

Prema Damjaničevoj (Maksima Gorkog)

Da je u potpunosti izvedena po projektu Karla Molcera iz 1941. godine, ova zgrada bi danas u Subotici bila među najreprezentativnijim primerima arhitekture nastale pod uticajem modernizma Bauhausa. Ovaj stilski pravac je imao svog protivnika u malograđanskom i konzervativnom ukusu i zato nema puno primera u gradu. Korak sa svetskim graditeljskim trendovima, Subotica je pratila zahvaljujući nekolicini arhitekata i smelih investitora koji su u svemu videli i praktičnu stranu – funkcionalnost prostora i niže troškove gradnje.

Kako to često biva, ova zgrada nije izvedena kako je prvobitno zamišljena, ali je zauzela tu osnovu. Projekat je donekle izmenjen, dodat  je još jedan sprat, dok je spoljašnjost jednostavnija ali je ostala dosledna funkcionalističkim i estetskim aspektima stila.U odnosu na prvobitni plan, sem trećeg sprata, dobila je liftove u krilu prema ulici Mikloša Hortija i u ulazu iz Damjaničeve ulice, a ostala je bez zamišljenog kolskog ulaza u dvorište.

Jedino je visoko krovište neobično za modernu arhitekturu tog vremena, kojoj ova zgrada pripada iako nema sva stilska obeležja koja su joj bila namenjena prvobitnim projektom. Moguće da su teški politički i finansijski uslovi uticali da fasada bude skromnija, a da se izgradi i treći sprat, za koji je u prvobitnom planu ostavljena mogućnost. Trag o tome sačuvan je u dokumentu od 19. maja 1942. godine, gde investitor traži dozvolu da se dogradi i treći sprat. Već 28. maja 1941. godine stiže pozitivan odgovor od građevinskog odseka u Budimpešti.

Krajem tridesetih godina, kao prvi znak pretnje II svetskog rata, postala je obavezna izgradnja skloništa za slučaj vazdušnog napada u podrumima novih objekata. Po ratnom propisu iz 1941. bilo je zabranjeno korišćenje gvožđa, čelika i armiranog betona. U zahtevu za izgradnju trećeg sprata, stoji da su uzete u obzir ove odredbe i da će pri dogradnji biti korišteni stubovi od cigle. Nacrt potpisuje profesor građevine Vajcinger Karolj iz Budimpešte  (Weichinger Károly – okl. épitész tanár).

Na gvozdenim vratima skloništa u podrumu, koje postoji i danas, utisnuto je ime proizvođača – Haidekker.

Ono zbog čega je sklonište napravljeno, desilo se 1944. godine. Bombama iz vazduha pogođeni su objekti na preostala tri ćoška ove raskrsnice, stradale su i kuće u neposrednom susedstvu, ali je zgrada o kojoj je ovde reč, ostala pošteđena.

Unutrašnjost zgrade je ostala veoma očuvana do današnjih dana, jer je građena od stamenih materijala. Kamenog i mermernog stepeništa, kvalitetne drvenarije i gvozdenih detalja, ona čuva autentičnu sliku građevinskih standarda toga vremena. Nažalost, liftovi su odnešeni, verovatno posle rata, a neku opremu, kao što su bojleri na drva i kaljeve peći, zamenile su vremenom moderne instalacije. Više stanova još ima originalno električno zvonce.

Uprkos modernoj spoljašnjoj formi, funkcionalni raspored prostorija je ostao tradicionalan. Jedna od dve velike sobe je prolazna, a svaki stan ima i sobicu za poslugu. U prizemlju oba krila zgrade se nalazio stan za nastojnika.

Soba za „devojku” odnosno služavku, kazuje da je u to vreme način života čak i u višespratnim stambenim zgradama zahtevao dosta svakodnevnog posla oko domaćinstva. Savremene žene i po neki muškarac mogu da zamisle koliko je mukotrpno bilo pranje garderobe, posteljnog i stonog rublja „na ruke”. I pripremanje hrane bez električnih rashladnih uređaja i polupripremljenih proizvoda iz supermarketa, zahtevalo je značajno više vremena.Na tavanu su sačuvani tipski zidani boksovi sa gvozdenim vratima, svaki iznutra obložen vatrostalnom opekom, za koje današnji stanari tvrde da su nekeda služili kao pušnice za meso.

Pasaž

Pešački prolaz ispod zgrade, koga od ulice Maksima Gorkog dele kolonade, nije oduvek imao tu namenu. Do 1968. godine tu se nalazio poslovni prostor. Porast intenziteta saobraćaja na ovoj raskrsnici nametnuo je rešenje u vidu pešačkog prolaza, koji je ovaj deo ulice učinio zanimljivim. U prolazu je posle rekonstrukcije ostalo mesta za par manjih lokala. „Subotičke novine” pišu: Na uglu ulice Maksima Gorkog i Trga Lazara Nešića, saobraćaj za pešake bio je životno opasan. Oni su uvek morali silaziti na kolovoz i time su otežavali i saobraćaj i sebe izlagali opasnostima. Gledano sa ovog stanovišta, izgradnja pasaža – prolaza, ispod zgrade na uglu ulice M. Gorkog i Trga Lazara Nešića je zadovoljavajuće rešenje.

Radovi na probijanju

Servis GORENJE

Integracijom fabrike za izradu opreme za domaćinstvo GORENJE iz Velenja sa subotičkim SEVEROM, naša fabrika je proizvodila niz artikala koji su se ugrađivali u proizvode Gorenja.

 

Zaključak 

„Mađarska zgrada” pripada vremenu zapamćenom po destrukciji a ne po izgradnji. U istorijskim naslagama ovog grada to je najtanji sloj i stoga veoma dragocen. Sama zgrada ne poseduje vizuelnu atraktivnost kao one iz ranijih epoha ali onima koje zanima prošlost, priča priču o jednom vremenu i stilu življenja početkom četrdesetih godina.

 

Lansky

————————————————————————————————————-

(Tekst je objavljen i u časopisu EX PANNONIA br 18, u izdanju Istorijskog Arhiva Subotice)

---

---