Mala priča o ćošku na putu Jovana Mikića

Stari subotički kvartovi još i danas imaju lokale za koje je teško odrediti od kada postoje i koliko su zakupaca promenili do sada, jer neki od njih, kao i kuće u kojima su, imaju i po sto godina.

Često na uglu neke od širih ulica, svoje radnje su imali trgovci, berberi, krupari, kovači ili druge zanatlije. Njihov vek protekao je u svakodnevnim poslovima a neki veći događaj u hronici ovakvih mesta bila je promena delatnosti dućana ili izmene na fasadi kuće. Ono što se događalo ispred takvih lokala u mirnim stambenim delovima grada takođe ne spada u događaje za pamćenje.

Jedan takav ćošak ipak pamti par dramatičnih epizoda. Prva je jedno javno vešanje a druga katastrofalni požar.

Prema projektu koji je sačuvan u Istorijskom arhivu, dozvolu za izgradnju kuće sa stanom i lokalom tražio je Koloman Gencel 1928. godine. Zgrada na susretu puta Jovana Mikića i Hrastove pripada ulici Vladimira Majakovskog, koja se sa tim brojem i završava. U nastavku ulice Jovana Mikića danas se nalazi „Cim gas“ i bivše zgrade „Željezničara“ i „Pahuljice“, međutim, pre rata, na mestu tih današnjih industrijskih objekata bila je čistina. Upravo tu je posle Drugog svetskog rata izvršeno javno vešanje na koje su u publiku dovedeni čak i srednjoškolci. Ko je bio osuđenik na smrt?

Dobro je da ovakav “spektakl” nije napravljen negde u centru grada, što je manir osvajača i okupatora koji želi da zastraši stanovništvo, ne mareći što će ti prizori ostati u pamćenju i kada oni odu odakle su došli.

Za javno vešanje određen je prostor koji je bio u vlasništvu grada i dovoljno prostran. Od Majšanskog mosta ga je delilo preduzeće “Hrast” (stolarsko, bačvarsko i četkarsko), u kom pravcu je preko te čistine u ono vreme prelazio jedan kolosek. Šine su dolazile sa stanice i presecale ulicu nedaleko od dućana sa slike. Oko 1930. godine ova prazna parcela, bila je kandidat da dobije carinarnicu i činovničke stanove sa pasarelom preko železnice, što je na kraju ipak izgrađeno u današnjoj Bolmanskoj ulici.

Osuđenik na smrt bio je Kovačević, zloglasni šef policije za vreme rata i okupacije. Verovatno je bio izručen nakon rata pa mu je suđeno kada su topovi već utihnuli. Danas bi ovako nešto bilo suviše strašno ali generacija koja je preživela ratne strahote nije ovu egzekuciju zapamtila kao neku traumu. Nekima su sećanja vremenom izbledela a onima koji su bili u prvim redovima, uspomene su upečatljivije. Jedan svedok je zapamtio poslednje reči osuđenika: “Ko se rodio mora i da umre”.

Po nekom starom običaju, dželat je pozvao jednog od rođaka žrtava zločinca, da mu pomogne oko pripreme egzekucije.

Još reč, dve o kući na uglu Hrastove i Majakovskog:

U dućanu na ćošku sa koga se pružao pogled na gubilište, tada je radila prodavnica mešovite robe koja je tu bila sve do prve polovine sedamdesetih, kada je zatvorena. Čika Vlada koji je tu bio trgovac i po kome su zvali radnju (kod čika Vlade), premešten je u novu samouslugu na Palićkom putu. Pošto su se u Kertvarošu spremale još nekolike velike moderne prodavnice za samoposluživanje, pojedini mali predratni “špeceraji” su zatvoreni. Kasnije je u tom lokalu radila frizerka Marina, zatim servis za bicikle a poslednji je posao vodio jedan vulkanizer. Danas radnja čeka novog zakupca.

Drugi dramatični događaj koji su građani gledali sa ovog ćoška, bio je veliki požar u kome je nestala “Pahuljica”. Pogon za preradu perja zapalio se u jesen 1987. godine što je zapretilo i komšiluku. Hrabri vatrogasci su posle pričali da je to bio najveći požar u Subotici posle rata, a kako nije navedeno koji je to predratni bio veći, moglo bi se reći da je “Pahuljica” najveći požar koji se pamti u ovom gradu.

Lansky



KOMENTARI

  1. Cvetic kaže:

    U tom kraju sam odrasla i vezu me najlepse uspomene tamo. I posle puno puno godina lepo ce cuti ovakvu anegdotu. Za mene najlepsi deo grada.

  2. smrad i kal kaže:

    u ligi subotičkih sajtova lansky je jokić

  3. Aleksa kaže:

    Da počnemo od kraja, Najveći požar uoči rata je je bio u Livnicci, koju je jugoslovernka vojska zapalila prilikom povlačenja. Mi smo tada živeli u Kertvarošu i dobro se sećam da je vatra gorela nekoliko dana a naročito je bila stravična noću.

    Vešanje mi baš nije bajbolja uspomena, išao sam u treći razred osnovne šjole u Homok školi a izvedeni smo svi đaci. Samo izvršenje kazne nisam video ali sam zapamtio kako su osuđenika vodili peške preko Majšanskog mosta.

    Na ovoj poljani je pre rata bila Fabrika vagona i lokomotiva Ferum koja je preseljena ko zna gde. Te pruge se ne sećam, ustvari bila je pruga kraj mosta do Fabrike štirka, a kasnije i do drvare Lendvai.

    U neko doba na toj poljani je neko postavio golove i tu smo dolazili da igramo fudbal skoro svaki dan.I još jedan detalj, lopte iza gola nam je dodavao kasnije poznati fudbaler Stevan Ostojić koji je tada još bio klinac. Tu je dolazio i njegov brat Ivan, budući fudbaler Spartaka Terzić, kao i kasnije poznati bokser Pertić Alias Budar.

    Pa kako i svaka priča ima svoj kraj, Romi su nekako pronašli da ispod površine zemlje ima starog gvožđa pa su ceo teren prekopali i to je bio kraj fudbalskog igrališta.

  4. Ivan kaže:

    To mesto-poljanu su zvali ‘akaszto’.Tamo su javno vešali ljude još prije prvog svetskog rata. Naime kada su krajem 60-ih godina kopali rovove za javne komunalije u potezu prema danasnjem ‘Cimgasu’ radnici su naišli na masovne ljudske skelete ( danas je tamo izbetoniirani parkingprostor ). Po starim zapisima te nesretne ljude u ono vreme odmah su i zakopali bez obeležja nakon smaknuća.

OSTAVITE KOMENTAR