Marinci na JNA

Na utakmicu u Beogradu, Špartaka je pratilo dva autobusa navijača. I dalje traje taj fenomen da više tifoza ima na gostovanjima, nego što dolaze na severnu tribinu stadiona kraj šandorske kapije. Ima za to i očiglednih motiva. Putovanje je jedno veliko zezanje, uvek neki drugi stadion…a i Spale već godinama mnogo bolje igra na strani. Ipak, razlozi za izostanak sa Spartakovog kopa sigurno postoje.





Na drugoj strani stadiona, na jugu, bilo je 37 subotičkih Grobara (izvor iz MUPa).

Paljenje baklji je inače strogo zabranjeno i kažnjivo, sem za navijače dva kluba.

(S)Vršić !

.

Kada nam je Slovenac Vršić zavukao onaj gol sa 40m, kakav se daje jednom u karijeri, bilo je jasno da je svršeno. Nepisano je pravilo da kada neko da gol svog života, taj gol odlučuje utakmicu.

Bilo je Subotičana i na utakmici reprezentacije na Marakani. Ipak, ni brojni gledaoci iz drugih krajeva, nisu pomogli da se popuni stadion. Beogradska fudbalska publika se davno prezasitila i ponaša se razmaženo. Zviždi, navija za „svoje“ igrače, nema strpljenja…Preuređenje i drugih stadiona u zemlji, do nivoa da mogu da se igraju internacionalne tekme, treba da sledi i potpuno preseljenje reprezentacije iz Beograda. Igračima bi pao veliki teret sa grbe, imali bi lepu atmosferu i u Kragujevcu, Jagodini, Užicu, Subotici…Niko ne bi zviždao himni gostiju i proizvodio razmaženost a svi bi uživali u prazniku fudbala. Zašto i ostali gradovi da ne vide strane fudbalske vedete kada Beograđani gube interesovanje. Ne tako davno, jedan reprezentativac je organizovao dolazak navijača iz Republike Srpske tokom celog ciklusa. Oni su jedini navijali za nacionalni tim.

.

Slično je učinjeno na samom kraju života SFRJ. Kada su tenzije na relaciji Zagreb – Beograd dovele do toga da se navija za Hrvatsku i Srbiju, fudbalski savez je reprezentaciju izmestio u Sarajevo jer se tamo navijalo za Jugoslaviju. I to na manji, Željin stadion, jer je atmosfera prisnija.