Mašina
Umro je pronalazač mašina. Ispod ovog naslova u Subotičkim novinama ide vest da je u bihačkoj opštini, selu Verteš, umro sasvim u miru i nečujno – pronalazač mašina Ivan Irinji. Piše još da se za njega malo zna i da su se drugi koristili njegovim pronalaskom.
Ova vest je objavljena u Subotičkim novinama 15. januara 1896. godine a reč je o Janošu Irinjiu, mađarskom hemičaru koji je po nekima izumeo šibice a neki izvori kažu da je usavršio one koje je stvorio Englez Džon Voker desetak godina ranije.
U knjizi za decu Krcko Orašćić i kralj miševa (izdanje 1932. godine) na samom kraju, kao zanimljivost piše za šibicu da nema manje stvari sa više imena. U našoj zemlji, ovo drvce u to vreme zovu raznim čudnim imenima. Ako bi birali koje je najzanimljivije, možda je to baš MAŠINA. Valjda zato što deluje toliko pretenciozno za jedno obično drvce.
A taj neobični naziv vezuje se upravo za naš kraj. Danas je malo onih koji znaju šta je MÀŠINA sa akcentom na prvi slog. U Rečniku bačkih Bunjevaca (Marko Peić, Grgo Bačlija), uz tumačenje ove reči stoji da se mašina, osim za šibicu, kaže i za lokomotivu i vršalicu. Tim je zanimljivije da je uz ove pojmove stala i jedna tako prosta stvar kao što je palidrvce, i bila nazvana ni manje ni više nego MÀŠINA, što je ustvari sprava, uređaj.
Vek šibica bio je dvadeseti vek. Nisu služile samo za paljenje, već i kao prostor za reklamu. Ta šarolikost motiva i grafičkih rešenja na sličicama, podstakla je kolekcionare da ih skupljaju.
Služile su i za razne igrice na kafanskom stolu, zatim čačkanje ušiju i zuba…
coffee and cigarettes
U Jugoslaviji su svi znali za Osječku tvornicu žigica Drava. Kada se država raspadala, na nekom spisku stvari koje se više ne proizvode u našem delu zemlje, našle su se i šibice. Morali smo da uvozimo ovaj artikal, ali bi to činili i ovako i onako. Baš u to vreme, nakon sto godina, prestala je da radi osječka tvornica žigica. Šibice više nisu bile u modi.
U stvari, preživela je i danas radi manje poznata fabrika Dolac, iz okoline Travnika u Bosni.
Iz Mađarske su ostala upamćena velika pakovanja “za po kući”, najpotrebnija tamo gde se loži peć. Valjda su se zato zvale Családi gyufa.
U litnjoj kujni
Kresanje
Nekada je mađioničar Željko iz noćnog kluba u hotelu Patria, na pitanje Imaš li šibice? – nasmejan odgovarao : Imam jedno drvce ali nenam KRESIVO.
Ova fora već dugo ne može da dođe na red jer niko više ne traži šibice. Potisnuli su ih jeftini plastični upaljači. Oni koji i drže do duvanluka, pre će uzeti neki bolji upaljač nego kutiju šibica. Samo oni retki koji vole taj kratkotrajni miris paljevine ili jednostavno pozu koju zauzimaju paleći cigaretu…
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Irinji definitivno nije izumeo sibice. On je jedan od mnogobrojnih hemicara koji su se kroz vekove bavili problemom kako napraviti nesto sto bi brzo, lako, sigurno i na svakom mestu posluzilo da se upali vatra. Taj problem su imali ljudi jos u kamenom dobu. Kod mumije pronadjene 1991 god. u Alpama, stare oko 5200 godina, a koja potice iz mladjeg kamenog doba, pronadjen je upaljac. Jedna naprava od kremena i lako zapaljive glive. Nesto vrlo slicno tome sam licno video kod cobana na Sar-planini pre nekih 50-60 godina. Pojavom vatrenog oruzja taj problem postaje vrlo aktuelan je je trebalo sigurno i brzo potpaliti fitilj ne samo na topu nego i na prvim modelima pusaka tzv. musketama, koje su se takodje palile na fitilj. Hemicari i alhemicari su se dugo vremena mucili oko toga sa uglavnom nezadovoljavajucim rezultatom. Problem je bila zapaljiva materija koja se je lako palila i pri najmanjem trenju. Samim tim bilo je vrlo opasno nositi u dzepu svezanj takvih lakozapaljivih sibica. Mi smo se kao deca uvek odusevljavali gledajuci u Western-filmovima kada bi kauboj efektno kresnuo sibicu o djon svoje cizme. Bila su to vrlo opasna palidrvca i ljudi su ih uglavnom izbegavali. Setimo se samo da su Evropi u vecini naselja kuce u 19-tom veku imale krovove uglavnom od trske ili slame. Opasnost i strah od pozara su bili opsteprisutni. Tu sada na scenu stupa Madjarski hemicar Janos Irinji. On je napravio novu smesu za sibice koja vise nije mogla tako lako da se upali i davala je odredjenu sigurnost i kontrolu nad paljenjem. Nazalost njegova smesa je bila na bazi belog fosfora (pojma nemam sta je to) ali ta smesa je bila izuzetno otrovna i opasna po zdravlje tako da njegov izum nije zaziveo niti usao u serijsku proizvodnju. Kasnije jedan Svedski hemicar nalazi pogodnu formulu i danasnje sibice se jos uvek po njoj proizvode. Nekada je na kutijama sibica pisalo – "sigurnosne sibice". Jedan mali kuriozitet u vezi sibica. Nemacka drzava se je oko 1930 god.morala zaduziti u inostranstvu i u ono vreme to je moglo samo kod dve drzave – Svajcarska ili Svedska. Svajcarci bi dali kredit ali su i trazili ogromne kamate. Svedjani su dali kredit bez kamata. Oni su se zadovoljili (onako skromni) umesto kamata, sa jednim 50 godisnjim monopolom na prodaju sibica u Nemackoj. Monopol je istekao (sto zbog rata) tek 1986 godine. Sa tim monopolom su izvukli visestruko vece kamate nego sto su ih trazili Svajcarci. dakle sibice nisu uvek bas tako sitna i jeftina stvar.
Mene su u detinjstvu kao i ostalu decu odusevljvale sibice. Najvise zbog slicica na kutiji. Bile su to tematski vezane serije slika. Tako sam sa 8-9 godina sa kutija sibica naucio sve saobracajne znake, njihove nazive i znacenje. Cesto su bile i serije slika flore i faune , kako domace tako i egzoticne i to je vec tada nama deci veoma pomoglo da prosirimo vlastiti horizont. Inace bio je vrlo simptomatican za izumiranje sibica, obicaj iz kasnih 60-tih kod nasih gastarbajtera da po pravilu od prve plate kupe uzasno skup i luksuzan upaljac na gas i to obavezno neke renomirane marke. Onda bi nas Jugovic seo za kafanski stol i stavio ispred sebe upaljac od 18 karatnog zlata da svi vide krunu njegovog zivotnog uspeha. Danas je to izaslo iz mode i niko to vise na radi. Umesto upaljaca danas je na stolu najnoviji iPhone.
Sibice i selotejp. Nema jeftinije a jace explozivne naprave.