Miroslav Kiš iz Verušića kraj Subotice pionir u uzgoju limuzin goveda

Ma koliko tehnologija uznapredovala, biti paor, pogotovo onaj kome u avliji riče „blago krupnog zuba”, svojevrsna je golgota već zbog obaveza prema živom biću u zabranima i štalama, a kamoli kad se u komplikovane jednačine ubace i podaci o profitu- ali, naši ljudi kojima je i genetski kôd „inficiran” sklonošću ka stočarstvu, ne samo da ne odustaju već gledaju i da unaprede svoja imanja, kao što je to radi Miroslav Kiš iz Verušića, usputnog naselja na putu od Subotice ka Bačkoj Topoli.

A on se upustio u avanturu uzgoja goveda rase limuzin, do pre neku godinu potpuno nepoznate ovde, gde su i danas „pojam” tovnog stočarstva simentalke, svojevremeno zapravo selekcionisane zarad mleka, a ne mesa. Uvezao Miroslav prvih pedesetak junica iz njihove postojbine, Francuske, pre dve godine, pa mu sad stado broji 120 crvenkastih lepotica, ispod kojih je već i pedesetak njihove teladi.

– Ove godine smo uvezli i tri nova bika, pa se nadam da će genetika našeg i stada kolega koji su se takođe upustile u avanturu uzgoja limuzina, biti sve bolja – ponosan je, ne bez razloga, Miroslav na rezultate svog rada i onog još desetak „avanturista”, gotovo svih u Vojvodini.

– Prednost ove rase je pre svega u tome što su, kao jedna od pet francuskih nacionalnih mesnih rasa, izuzetno velikog randmana, odnosno imaju daleko bolji udeo mesa u ukupnoj težini, lakše se tele od, recimo, simentalki, ne zahtevaju uzgoj samo „na vezu”, prija im šetnja po pašnjacima, kojih, doduše, baš nešto i nema kod nas u Vojvodini, gde je zemlja daleko plodnija od njihove postojbine, ali ne zahtevaju toliko zaštićene prostore za uzgoj jer dobro podnose sve spoljne meteo-uslove – objašnjava Miroslav, koga je limuzinu privuklo i to što, kao mesna rasa, tele dugo ostaje „pod” kravom pa se o njihovoj ishrani majke brinu sedam meseci, što olakšava posao i samom gazdi.
– Uveli se smo i veštačko osemenjavanja, ali ipak ove godine uvezli tri nova bika, platili ih 20.000 evra, dok je cena junica, zavisno od uzrasta i da li su steone ili nisu, od 1.600 do 2.500 evra. Naizgled mnogo, ali kvalitet vraća uloženo, a pride ima i državnih subvencije za uvozna grla, pa se onima koji se opredele za tovno govedarstvo više isplati proizvodnje po sistemu „krava-tele”, nego da i dalje koriste, u suštini, muzne krave kao simentalke – kaže Kiš, kome u poslu pomaže cela porodica.

Od četvoro dece, dva sina su već na fakultetima za agrar u Holandiji, koja je, bez preterivanja, najuspešnija paorska zemlja sveta, o čemu svedoči to što je, nakon moćnih ali i geografski nepreglednih SAD, upravo Nizozemska (kako sad u zemlji lala insistiraju da im zovu državu) najveći svetski izvoznik poljoprivrednih proizvoda, ali i tehnologija.

– Trentuno su sinovi u Srbiji, zbog pandemije, ali privode studije kraju, pa se, kao i pre, svakodnevno uključuju u posao. Naravno, vide kako se to radi u uspešnom svetu, pa im je često čudno naše „krpljenje” – veli Miroslav o entuzijazmu svojih naslednika prema srpskim uslovima poljoprivrednog privređivanja.

– Dok u razvijenim agrarima takva vrsta junećeg mesa postiže i veću cenu na tržištu, mi se, bar za sad, tešimo time da je, zbog karakteristika limuzina, njihov uzgoj nešto lakši, manje zahtevan nego simentalaca, jer nema šansi da se u Srbiji dobije nešto veća cena „žive vage” samo zato što je to isključivo mesna rasa – objašnjava Kiš, kome, i pored svega,ne nedostaje entuzijazma. – Znate kako kaže naš svet: jednom seljak, uvek seljak. Radim što i moji preci, ali, eto, valja ići u korak s novotarijama. Još kad sinovi preuzmu posao…

Dnevnik

---

---