Miroslav Mezei radi jedan od fizički najtežih poslova, koji uz to neretko prati i društvena stigma – zaposlen je kao grobar u JKP „Pogrebno“ gotovo deset godina. Iako je keramičar po struci, sa svega 21 godinom počeo je da radi najpre na ozidavanju grobnica. Danas je grupovođa na Kerskom i Aleksandrovačkom groblju i kako kaže, planira tu da ostane do penzije. Negativni komentari i sujeverje ga ne dotiču, jer je kaže posao kao i svaki drugi.
Njegov dan počinje u 7 ujutru – u opeglanoj i čistoj uniformi Miroslav dolazi na groblje i najpre uzima ašov u ruke. Radni dan završava sa poslednjom sahranom, zimi u 15 časova, a leti nekad i u 18.
Nije lako veli, uz težak fizički rad, tu je i večita tuga na koju se navikao. Međutim, ono što svima najteže pada jeste kada sahranjuju – dete.
Za posao grobara ovaj tridesetrogodišnji mladić kaže da je izuzetno odgovoran, a najveći strah mu je da ne pogreši grobnicu. Zato svaku proverava sa strankom na licu mesta, a groblje sada već poznaje kao svoj dlan. Drugi je dodaje, da ispusti kovčeg. Zbog toga svakoj sahrani on i njegove kolege pristupaju sa posebnim pijetetom i pažnjom.
Iako se par godina okušao u Privrednoj zoni, Miroslav je ipak rešio da se vrati u „Pogrebno“ – tu mu je kaže najbolje, posao siguran, a plata dobra i na vreme. Ipak, ovaj vredan momak ni tu ne završava radni dan-kad stigne kući u Malu Bosnu, bavi se i zemljoradnjom, kako bi ženi i sinu obezbedio što bolji život.
