Odrasla je generacija Subotičana koja ne pamti izgled nekih od najvažnijih građevina, onakav kakav su imale na početku svog postojanja. U panorami Subotice predstavljale su primere moderne arhitekture “internacionalnog stila”, koja je gradu dala dugo priželjkivani rang kakav mu sleduje kao regionalnom centru.
Većina je sagrađena u svega nekoliko godina, a onda, četvrt veka kasnije, isto tako u par godina, nadograđena novim, drugačijim krovovima. Tako su ove zgrade dobile nove kvadrate, rešile problem sa prokišnjavanjem, a s druge strane izgubile jednu od najvažnijih stilskih odrednica – ravan krov. Sve to nije prošlo bez polemike.
Koliko god je objekat javan i svima dostupan, on je i čedo svojih tvoraca, arhitekata i građevinaca, koji sve ovo vreme prate njegov život i sudbinu. Za one koji su ih zamislili i oblikovali, nadziđivanje je predstavljalo “nož u srce”. Potpunu negaciju njihovog dotadašnjeg vizuelnog identiteta.
Po tvrdnjama izvođača, krivce za prokišnjavanje gotovo svih naših ravnih krovova treba tražiti među projektantima, zbog loših rešenja neprilagođenih našem podnevlju. Arhitekte su pak upirale prst u neprecizno urađene detalje, loše materijale, naknadne intervencije koje su probile izolaciju…
Postavljanje krova na Radnički univerzitet, 1984. godine
Ipak, mnogim Subotičanima je novi izgled bolnice, Sreskog suda, Patrije, Radničkog univerziteta i zgrade društvenopolitičkih organizacija, predstavljao osveženje. Čak i neki predstavnici struke u tome su videli modernizaciju nečeg što više nije bilo po poslednjoj modi.
Sada, kada ni ti krovovi više nisu novost, može se uz pomoć starih fotografija proceniti šta je bolje za ove građevine, odnosno šta im lepše stoji. Treba imati na umu da su nadogradnje nastavljene devedesetih godina i kasnije, kada je to činjeno mnogo bezobzirnije.
Vrlo ružan primer je Ekonomski fakultet na koji je postavljen najprostiji krov na dve vode sa zabatima, što predstavlja gotovo vandalski čin. Privatne kuće su u vlasništvu raznih ljudi i njihovih ćudi, ali jedna visokoškolska institucija…
Utemeljitelji ovog stila u arhitekturi ravnim krovovima su dali ulogu dvorišta, igrališta za decu ili mesta za bazene i zelenilo. U vreme nastanka naših modernih zgrada u subotičkim dvorištima su dominirali kokošinjci, dok se o bazenima samo maštalo. Možda je to razlog neambicioznosti po ovom pitanju. Neki od ovih vrhova zgrada služili su kao vidikovci, ali samo do polovine osamdesetih godina.
Dok ravni krovovi postoje i u severnim zemljama, kod nas je klima bila presudna da oni dobiju „poklopce“.
Zgrada suda – dobila kosi krov
Viša tehnička škola – dobila kosi krov
Konfekcija „Željezničar“, potom fabrika sapuna i kozmetike „Slavica“ – srušena
Istoričari umetnosti i arhitekture slažu se da je socrealizam u arhitekturi, kao dirigovana doktrina svih socijalističkih zemalja, samo okrznuo Jugoslaviju čija je arhitektonska produkcija iz toga vremena bila zapaženo ispred svih zemalja tzv. socijalističkog lagera. Ključni trenutak u posleratnoj izgradnji, po svedočenju mnogih, bilo je Prvo savetovanje arhitekata Jugoslavije u Dubrovniku, 1950. godine.
“Posle Dubrovnika popucale su represivne društvene stege i naša arhitektura je ‘izletela iz boce’. (Mihajlo Mitrović, DaNS br. 42, Novi Sad, 2003)
Nekadašnja otvorena terasa na krovu subotičke bolnice
Kuće i zgrade u privatnom vlasništvu za sada niko ne može da zaštiti od rušenja ili promena izgleda, pa makar one imale status spomenika kulture. Javne zgrade imaju mnogo više izgleda da budu sačuvane.
I one koje su izgrađene polovinom XX veka jednom će biti spomenik svog vremena i vredno arhitektonsko nasleđe, međutim, njihov originalni izgled je davno izgubljen, osim na crno-belim slikama i ponekoj razglednici.
Lansky
