Moja žena fudbal ne voli (kao nekad)

Prvi subotički turizmolog Atila Dunđerski, seća se da su početkom osamdesetih  na Paliću, u „Agrotursu“, imali „čudo tehnike“ za tadašnje vreme. Bio je to telex pod brojem 15128 turist.yu !

Teleks je održavala PTT i mesečno je vršeno servisno održavanje. TT mehaničar je bio, ovo je vrlo interesantno, Živko Slijepčević, jedan od tada najboljih fudbalera Spartaka (broj 8 na dresu). Žile je tada bio među retkim fudbalerima koji je  REDOVNO radio i trenirao.

Ubojiti navalni red Spartaka tih godina : Stakić, Slijepčević, Dragojević, Miranović i Novaković.

Dragojević je nakon svakog gola pokazivao prstom na centar

Severna tribina pre 35 godina

Kakva su primanja većine igrača koji danas igraju u Super ligi, računajući tu i kašnjenja plata i neispunjena obećanja, može se reći da je to težak fizički rad za prosečnu zaradu. Malo ko će se ’leba najesti od fudbala. Ako znamo da je radni vek fudbalera kratak, nije zgoreg izučiti i neki zanat ili školu. Isto važi i za fudbalske sudije.

Spartak je u vreme osmice Živka Slijepčevića, imao  posetu na stadionu 3 – 5 000 gledalaca do čitavih 10 000 na derbi mečevima Druge lige. U Prvoj ligi ta cifra se duplirala.

Upoređivati današnji fudbal sa onim iz osamdesetih i pojednostavljivati stvari sa par banalnih fraza, to nije u redu. Bilo je to jedno drugo vreme.

Druga zemlja, društveno uređenje, propisi…i Evropa je drugačije izgledala.

Kvalitet fudbala na jugoslovenskim stadionima, mogao se meriti kroz utakmice naših 4 – 5 predstavnika u evropskim kupovima svake jeseni.

Nije bilo tima na svetu za koji bi bio apsolutni favorit protiv klubova iz jugoslovenske „velike četvorke“. I oni manji naši timovi su stizali ponekad daleko u evropskim takmičenjima . Zvezda se plasirala u finale kupa UEFA  1979. godine a polufinale tog kupa su osamdesetih igrali i Radnički Niš, Hajduk Split i Željezničar Sarajevo. Sasvim je logično da će publiku na stadion dovesti jedna Rijeka koj je par dana ranije razmontirala madridski Real. Kruna tog vremena ali i oproštaj, bio je kada je na Spartaku gostovao prvak Evrope – Crvena zvezda.

Niko tada kod nas nije bio zadovoljan. Smatralo se da može mnogo bolje, da rezultat između klubova „sredine“, npr  Osijeka i Olimpije možeš da pogodiš unapred, po prvim slovima njihovih imena, da najbolji igrači odlaze u inostranstvo kada su u najboljim godinama, a to je 28.

Svuda se šutirala lopta i svuda u Evropi je ovaj sport bio popularan bez obzira što nisu svi mogli biti u vrhu a za neke je bio rezervisan fenjer. Ipak, i tamo su gledaoci punili tribine, gradile su se arene i igrala uzbudljiva takmičenja. Zašto su samo u bivšoj Jugoslaviji opusteli stadioni?

Veliki razlog je sigurno to što je za sve ostale, svaka naredna godina značila stepenicu više, za razliku od nas koji smo na dnu, a još su živa sećanja na slavne dane. Gotovo po pravilu, kada dođe leto i počnu predkola evropskih kupova, zaboravimo gde smo i ko smo, dok nas ne podsete protivnici sa fudbalske periferije koji često i nisu iz Evrope, već su u njoj samo na političkoj karti ili milošću UEFA-e.

Bezbrojni TV prenosi utakmica devalvirali su igru zbog koje se čekao sedmi dan. Cela zemlja ili bar onaj njen deo koji Milojko Pantić zove PRIJATELJI SPORTA, sedeo je ispred ekrana u nedelju uveče i čekao Sportski pregled. U ponedeljak Marko Marković i Indirekt (naj gol, kutak za sporni trenutak…) a četvrtkom Evrogol – snimci najlepših  golova iz evrovizijske razmene. Po toj emisiji se i danas često kaže za lep pogodak – Evrogol !

Sada se čini da u svakom trenutku dana i noći, na televiziji ide prenos neke utakmice. Reklame za pivo masovno nameću jedan model ponašanja i sve to uz televizor. Nikada uz praćenje utakmica nije išlo bog zna kakvo kultivisano ponašanje ali  pravo mesto za to je otvorena scena i stadion.

Danas se na Spartaku igra zanimljiv fudbal. Ima golova, heroja i tragičara, ljubimaca publike, navijanja…Oni koji odlaze na stadion, znaju da vredi.

Prijateljske utakmice na pomoćnom terenu

1979/1980

Lansky