Zašto je Sarajevo u žalosti ? Selma je ispala kroz prozor !
U svakom refrenu je pevač Bijelog dugmeta upozoravao da se ne naginje kroz prozor…
„I rekoh samo: putuj Selma…i molim te ne naginji se kroz prozor.“
To je tada bio samo vic, međutim nekome ko je onda bio klinac, nije se činilo da je to šala. Ovaj stalno ponavlja: molim te ne naginji se, molim te ne naginji se…i ona na kraju ispadne jer ne sluša šta joj se kaže.
Ova pesma Vlade Dijaka koju je izvodila grupa Bijelo dugme, jedna je od mnogih priča koje za pozornicu imaju vozove i železničku stanicu. Mesto rastanka ili čekanja pod velikim satom, na peronima ograđenim kovanim gvožđem…
Ova subotička je zadržala svoj stari romantični izgled, iako je možda u jednom momentu izgledala demode, u vreme kada su neki gradovi zidali betonske stanice sa tunelima i platformama.
Nije na njoj falilo ni uzbudljivih događaja. Ne kao ovo sa Selmom, već je reč o dolascima visokih gostiju ili tajnovitih posetilaca i zbivanjima o kojima nije smelo da se govori i o kojima je malo ko znao.
Jedan neispričani triler, čiji je bio svedok, na papir je stavio Bela Duranci. Ovde ćemo ga samo prepričati a cela priča je objavljena u časopisu Rukovet (1–4 – 2014).
Tog januara 1945. Bela je došao iz škole i kod kuće za stolom zatekao svog teču Toniku, železničara. Čovek je bio van sebe, očigledno u šoku. Rat je još trajao, ljudski život je proteklih godina bio jeftin a front je bio blizu, već na Dunavu. Tih dana su kroz subotičku stanicu prolazili transporti vozova sa zarobljenim nemačkim i mađarskim vojnicima. Tu bi napravili pauzu, otvorili vagone da zarobljenicima daju hranu i vodu za dug put u Sibir.
Kada se tetak Tonika malo pribrao, ukućani su saznali priču koja će svoj kraj dobiti tek više godina kasnije.
Stari železničar je tog dana bio na svom radnom mestu sa još dvojicom kolega, kada je zastala još jedna od tih kompozicija puna zarobljenika. Sve je išlo po ustaljenom redu kada je odjednom nastala galama i pucnjava. Neko je pobegao iz jednog vagona tako što je gurnuo stražara i u trenu nestao između vozova i magacina. U kratkotrajnom haosu, trojica železničara su se našli na, ispostaviće se pogrešnom mestu. Pre nego što je transport krenuo, dvojica crvenoarmejaca su zgrabila jednog od njih trojice, ubacili ga u vagon i voz je mogao da krene, sa punim brojnim stanjem, što je izgleda jedino bilo važno.
Begunac je nestao, kompozicija je otputovala u ledeni Sibir a ova preostala dvojica ostala su prestravljena pred saznanjem koliko su blizu bili da baš oni budu dobitnici ovog putovanja. Rat je još imao da traje. Na evropskim frontovima gine se u svakom sekundu, konc logori spaljuju ljude punom parom. Tragedija koja se meri velikim brojkama, među kojima jedna ljudska sudbina može da potrese samo one najbliže. Ćutanje je bilo zlato. Može biti da su se zato kockice za drugi deo ove priče, sastavile tek pet godina kasnije, u kafani Tri jelena kod Železničke stanice.
Život pored pruge (kod Majšanskog mosta,tridesetih)
Društvo za stolom, te večeri je načelo i teme o svojim ratnim putevima. Bela je znao priču koju je čuo od teče Tonike a nastavak je dobio od svedoka ovog neobičnog događaja.
Pet godina nakon rata, prvi pripovedač u kafani, takođe železničar, ispričao je kako je bio mobilisan u mađarsku vojsku, zarobljen u borbama kod Budimpešte 1944. i ukrcan u voz za Sibir, koji se zaustavio na subotičkoj stanici.
…znao sam da smo u Subotici. Vrata su se otvorila…razaznao sam naš magacin, video sam svoje radno mesto…”sad ili nikad” pomislio sam, gurnuo stražara i bacio se u rupu između dva vagona!
Tu nije bio kraj iznenađenjima. Kod ovog dela se priča prekida jer je jedan od prisutnih skočio na pripovedača naoružan viljuškom. Nastao je lom. Podivljalog čoveka drže i smiruju…
Konačno počinje i treći čin drame. Za istim prokletim stolom sedeo je i onaj zlosretni železničar koji je utrpan u voz za Sibir na početku priče. Sad on u suzama priča kako je tri godine proveo u zarobljeništvu ni kriv ni dužan. Da ironija bude kompletna, njih dvojica koji su zamenili sudbine, bili su školski drugovi i kolege…
Za nepopravljivi zaokret sudbine, saznali su tek tada.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Što se tiče željeznice i ja imam jednu zanimljivu priču. Nakon kapitulacije Italije u II.Svetskom ratu 1943,godine, kroz Suboticu su Nemci prevozili zarobljene Italijane u stočnim vagonima i to prugom prema Somboru ili Baji, nisam siguran. Pošto se voz, nakon izlaska iz stanice, zbog krivine pruge kreće sporije,mi smo, tada dečurlija iz VIII.kvarta vojnicima ubacivali kroz otvorena vrata stočnih vagona hleb, a oni su nam bacali kutije cigareta.
Na istom mestu su saveznički avioni bombardovali nemački vojni transport, koji je zbog opasnosti od bombardovanja izvučen sa željezničke stanice, na njemu su se nalazili i protuavionski topovi, pa je jedan avion, koji se već oštećen vraćao sa bombardovanja Budimpešte, pogođen, te se srušio negde kraj pruge prema Paliću.
Da ne bude zabune,Subotica nikada nije bombardovana prilikom prolaska aviona prema ciljevima u Mađarskoj, nego su prilikom povratka avioni po Subotici prosuli ostatak bombi.
Željeznička stanica ima i jednu drugu priču.Naime. kada su partizani minirali električnu centralu pa je ceo grad ostao bez struje, na stanicu je dovezen nemački vojni mobilni generator, koji je proizvodio struju dok se električna centrala nije osposobila za rad.
Za nas decu željeznica je imala magičnu moć. Divili smo se snažnim parnim lokomotivama, koje smo već po zvižducima prepoznavali – lokomotive serija O1. 33 itd. Sa Majšanskog mosta smo znali satima posmatrati dešavanja na željezničkoj stanici, maniverisanje lokomotiva, formiranje kompozicija vagona. To je bio nezaboravan doživljaj.
Za onog ko isključivo železnicom putuje, i do mesta studiranja, i do evropskih destinacija, Subotička stanica ima neku neopisivu draž. Svedok burne istorije 20. veka i ključ naglog uspeha grada od kako je železnica ovde dovedena, ona ostaje i dalje značajno zdanje, bez obzira na redukciju saobraćaja i to što sada ima svega 3 međunarodna voza ( a sad na ovaj međunarodni voz Ivo Andrić što su vratili stavljaju 2 vagona! ). Pouzdanost železničkog prevoza ništa ne može da zameni, kao i pristupačnu cenu, i sav taj svet koji se upoznaje u vozovima. Ono što je ipak mana naše stanice je što nema uređene perone, kao što su u Novom Sadu, ili nedavno napravljeni na rekonstruisanim stanicama u Staroj i Novoj Pazovi, stariji ljudi se skoro polome dok se penju u vagone.
Za sada, možda na duže destinacije avio-prevoz sa lowcost kompanijama ima prednost za putovanja, ali sve će se to kroz deceniju promeniti, kada presuši nafta od koje se pravi kerozin.
Zeleznica ova koju vidimo, a zaboravljamo uskotracnu od oko 17 km za potrebu poljoprivrede
koja je na terenu od SLOVINA, uz granicu do tresetista sluzila vinarstvu, podizanju plantaze
u sklopu RO Pescara tj. AGROSA. Nema plantaze, nema ni chokota u tim unistenim vino-
gradima – neki se jos mozda secaju te uske pruge koja je nestala – sire gledano iz vocarstva
na ovim prostorima. Cak i sine postale su nosaci pojedinim podrumima, ili za ograde. DGY
Ovo je bas interesatno u vezi uskotracne pruge koja je isla od fabrike Slovin do Treseta,prvi put cujem za tu prugu i pitao sam i starije ljude da li se secaju te pruge,niko mi nije potvrdio da se seca.Koje godine je postojala ta pruga i kada je razmontirana?Steta sto nije sacuvan bar neki deo te pruge sigurno je nestalo u vremenu nestanka i tih velikh gaganata tipa Pescara,Slovin
Da, bilo bi zanimljivo ako postoji karta trase te pruge, da je vidimo, pa da otprilike potražimo neke ostatke, da otprilike znamo gde da gledamo preko google mapsa. Sve bivše trase pruga ostavljaju svoje tragove. Ako je išla od Slovina (danas Podrum Palića) do Tresetišta, valjda je morala da se negde kači i na glavnu prugu Segedin-Palić.
Postoje čak i ostaci tračnica uskotračne pruge prema Paliću koji su ugradjeni u pojedine ograde terasa na Paliću. Pre desetak godina na prostoru nekadašnje vinarije još su se mogli snimiti stari vagoneti koji su bili slični onima koje su koristili rudari. O tome je snimljena čitava jedna emisija „Subotica moj grad“. Trasa pruge i danas postoji. To je u stvari put koji vodi kroz prelepu šumu do jezera. Kraj je ličio na Švajcarsku. Tamo gde je sada jedna jama napunjena vodom postojala je kaskada od tri prelepa jezera sa nedirnutom prirodom. Nažalost, gde god se čovek pojavi,sve upropasti.
Smiljan
Ima slika o vagonetima. Iz tih vremena do pruge je bio centar za predojničku obuku. Sećam se da smo se vozili kada smo isli brati kajsije. Do Hrastovace se protezala pruga, treset se prenosio – mislim da je to u ulici Topčiderska. Nestankom SLOVINA nestale su plantaze, kao i vinogradi – vocnjaci. Po secanjima ipak pruga nije bila duza od deset kilometara. DGY – BUEK