Čekajući subotički gradski autobus

Jedan naš sugrađanin doživeo je neprijatnost čekajući gradski autobus na jednom od dva najfrekventnija stajališta, u blizini zatvora. Bio je očevidac kada se nekoliko prolaznika, naizgled bez razloga, zaletelo sa na jednoga čoveka, koji je takođe čekao autobus. Zadali su mu nekoliko udaraca, ostavili ga u nesvesti i produžili svojim putem. Sve su to videli i ostali koji su se zatekli na stanici ali se naš čovek prvi mašio telefona da pozove policiju. Osetio je da mu je to dužnost jer je jedino on donekle poznavao povređenog. Znao ga je sa radnog mesta, doduše iz drugog odeljenja, što je bilo dovoljno da se jedno drugom javljaju na ulici.

U to je stigao autobus i pokupio sve putnike, osim našeg čoveka i onog drugog u nesvesti. Kad je već pozvao policiju, naš čovek se našao involviran u ceo slučaj, kao svedok i prva pomoć. Čuvari reda su brzo stigli, a dotle se pridigao i nesretnik koji je napadnut. Neprijatnostima tu nije bio kraj. Policajci su na autobuskom stajalištu zatekli ta dva čoveka i kada su pitali šta se desilo i ko je zvao, žrtva napada je izjavila – da se ništa nije desilo. Tada su oči uprte u našeg čoveka, jer je on pozvao organe reda.

Ko zna za kakvog smutljivca bi držali ovog savesnog građanina, da on nije našao dokaz njegovih tvrdnji. Na trotoaru je ostala barica krvi. Onaj drugi, koji je napadnut, izgleda nije imao čistu savest, ili su mu batine bile lakše od petljanja sa policijom.

Nove “pečurke” kod Patrie

Prošlo je desetak godina od tada, naš sugrađanin i dalje posle radnog vremena čeka na istoj stanici, kako on kaže „prevoz od jednog do drugog zatvora“, ali sličnih uzbuđenja više nije doživeo.

Autobuska stajališta i nisu mesto gde čovek može da očekuje neku avanturu iako se na nekima od njih sakupi dosta sveta. Većina uglavnom gleda ispred sebe zaokupljena svojim brigama i planovima. Baš kao na ovoj fotografiji Edvarda Kirbusa.

Koja je ovo stanica i gde se nalazi? Nekada je ovo autobusko stajalište bilo glavno u gradu i najviše putnika je čekalo baš tu, u samom centru grada.

Foto: Kirbus

Početkom dvadesetih godina, prvi autobusi su zauzeli mesto na sredini Trga Slobode, zajedno sa kočijašima, uz zelenu leju koja je bila okružena čeličnom ogradicom kao što je ona u parku ispred Gradske kuće.

Godine 1929. Građevinsko odeljenje grada Subotice poslalo je molbu Gradskoj Policiji:

 „Kako usled nakapavanja benzina i ulja na asfalt, isti je počeo da se kvari i rastvara, to bi bilo uputno da se premesti stajalište za autobuse na onaj deo Trga Slobode koji je kaldrmisan keramitom, ispred Gradskog pozorišta. Da autobusi zauzmu ona mesta koja su bliže Pozorišnoj ulici, da se ne bi inače zatvorio ulaz u Pozorište.“

Kada su autobusi dobili taj prostor, uz zgradu Pozorišta, ostali su tamo još gotovo pola veka. Putnici su čekali na trotoaru bez zaklona od kiše i sunca. U prvo vreme postojale su samo dve gradske linije jer, ne zaboravimo, tramvaj je bio oslonac javnog gradskog saobraćaja. Međutim, vremenom su autobusi preuzimali sve više putnika i centralno stajalište nikako nije moglo da opravda to svoje zvanje. Iako se u onom dopisu iz 1929. godine misli na to da autobusi ne zatvaraju ulaz u Pozorište, prostor iza šest stubova često su zauzimali putnici, kada bi ovde potražili zaklon od padavina ili letnje vrućine.

Kada je ukinut tramvaj i kada su gradski prevoz potpuno preuzeli autobusi, na Trgu više nije moglo da se „diše“. Polovinom sedamdesetih proširene su glavne gradske ulice gde se stvorio prostor za prava stajališta. Autobusi su izgubili svoje “tradicionalno” mesto na Trgu Slobode, koje je pretvoreno u parking.

Stanica ispred ulaza u Gradsku kuću, šezdesetih

Lansky



KOMENTARI

  1. Lansky kaže:

    Stanica na Trgu Slobode

  2. avet kaže:

    Kada sam bio malo dete, jednog vrućeg julskog prepodneva sam išao sa sestrom i roditeljima tramvajem na Palić na kupanje. Bili smo napakovani hranom, ćebetom i svim potrepštinama za jedan prijatan kupališni boravak na vikend naselju.
    Tramvaj je stajao u stajalištu pored Nove Opštine, prekoputa gradskog zatvora, čekajući tramvaj iz smera Palića, da se tramvaji ovde mimoiđu.
    Sedeli smo u otvorenoj prikolici drugog vagona tramvaja.
    Čekanje se malo odužilo, a ja sam radoznalo, kao svako malo dete razgledao okolinu i stalno nešto zapitkivao mamu i dosađivao joj raznim pitanjima.
    Primetio sam neke rešetke na prozoru, prozorima zgrade prekoputa nas. Pitao sam mamu zašto su na prozore stavili rešetke, a ona mi je, iznervirana što tramvaj čeka tako dugo, a ja postavljam neka pitanja na koje ona ne zna odgovor, na to odgovorila da je to zatvor, da su tamo zatvoreni loši ljudi i da ću i ja tamo dospeti ako budem zdravo rđav i puno pričao. Onda sam se od straha malo smirio i ućutao sam (deset minuta).
    Tramvaj iz suprotnog smera je stigao i mi smo krenuli dalje na Palić.

  3. Trovach kaže:

    U vezi price sa pocetka teksta moram primetiti da ljudi danas cesto osudjuju druge ljude koji nisu pomogli nekom ko je napadnut, nego gledaju svoja posla. Tesko je proceniti sta je u pozadini nekog dogadjaja, ne moze se u takvim situacijama “obracunati” sa nasilnicima samo recima, a preduzimanjem drasticnijih mera lako mozemo biti okarakterisani kao nasilnik (pa uhapseni). U prevodu, nemamo pravo da se mesamo i tucemo, a ako nesto samo kazemo mozemo “dobiti po tamburi”. Dakle, stvarno je komplikovano. Ko se umesa kajace se, ko se ne umesa kajace se.

  4. Nevaljali_GASTRO_Blogger_naGradeskiprevoz_SUBOTICA kaže:

    Nekad upoznati se u New Yorkskom metrou bio je hit romantika…Gradski prevoz, javvni saobracaj su mesta gde svaki sloj slobodno moze da komunicira…i ima javnog razloga:)))
    Ja sam ove nedelje pricala sa covekom na autobuskom stajalistu prijatno smo se razpricali cak sam dobila informacije o meni ruckovima sto me je odavno interesovalo u jednom restoranu kojeg iz stajalista cesto vidim i bilo nam je opste zadovoljstvo da smo prekrsili BALKANSKE ZAKONE koje nepravedno odvajaju nas i drze u zlatnim kavezima odvojeno i zarobljeno…
    Gradski prevoz je genialno mesto sada i nek se iskorosto josssssssssssss dok se moze ko zna dokle ce postojati…

  5. Trovach kaže:

    Pogledajte slike 4,5 i 6. Bake u uglu nesto pricaju, skoro da se nisu ni pomerile, ali se baćo na 6-oj slici kanda malo zagled’o. 🙂

  6. Trovach kaže:

    @avet…Meni je mama (kada sam bio zdravo rdjav) govorila da ce me poslati u popravni dom. To je meni bilo tako strasno, da sam momentalno bio miran k’o bubica (otprilike 10-ak minuta).

  7. Nevaljali_GASTRO_Blogger_naGradeskiprevoz_SUBOTICA kaže:

    :)))Vi ste bili zlatan dobar decak…danasnja deca ni za trenutak ne bi se uplasili od toga:)))Danas je zatvor moda i daska za vezbanje jacanje i odskok u drustvu koja se gradi na trgovanju opasnog belog praha

  8. Kertvaros kaže:

    Stare fotografije sa autobuske stanice nam docaravju jednu od drustvenih faseta viseslojne Subotice. Vec po garderobi putnika se odmah vidi da je to jedan savim drugi svet negde sa duboke gradske periferije ili okolnih sela i salasa. Oni koji su ziveli u samoj Subotici u njenoj gradskoj jezgri, u jednom radijusu od kilometar ili najvise dva od Gradske kuce, koristili bi uglavnom tramvaj ili svoje poslove obavili komotno peske. Autobusi i njihova stajalista nisu bili njihov “biotop”.
    Pomoci nekome je ne samo moralna duznost nego je i zakonodavac rekao i neku rec o tome kao gradjanskoj obavezi i zakonskim konsekvencijama ako bi to neko ignorisao. Medjutim kada je rec o tuci i fizickim ili cak oruzanim sukobima hladnim ili vatrenim oruzjem, zakonodavac nalaze maksimalnu opreznost i striktno ne mesanje u takav dogadjaj. Jedan mali primer: potuku se muz i zena, prolaznik se umesa da ih rastavi, a oni onda zajednicki nasrnu na dobronamernika i zajednicki ga isprebijaju . Sta se on mesa u nase stvari.Od svega je i najinteresantnije da su oni u pravu. U pitanju je bracna svadja i oni su se malo potukli. Istina , to im ne daje za pravo da tuku neku trecu osobu. Naziv stanice “Kod suda” nikad nije imao neko drugo ime, iako bi tacniji bio naziv “Kod zatvora” Da je u pitanju zatvor znao sam “od uvek” ne iz licnog iskustva ali smo tamo kao djaci coporativno prolazili pa ako bi se ona ogromna siva kapija slucajno otvorila, nasoj radoznalosti nije bilo kraja. Jedno relativno malo asfaltirano dvoriste sa nekoloko policijskih vozila unutra i to je bilo sve. Naravno i uniformisani strazar koji bi nas poterao da idemo dalje. Prave pravcate robijase smo videli negde krajem 50-tih godina. U ulici Papa Pavla je bila milicijska ispostava sa prilicno velikim dvoristem (danas je to parking Lidla) i u tom dvoristu je izgradjen objekat za potrebe saobracajne milicije. Na tom objektu sa radili zatvorenici, nekad njih vise nekad manje, kako kad, svi u sivoj radnoj odeci i osisani do glave. Dovodili i odvodili bi ih na rad postrojene i to peske. Radili bi mirno bez galame, za pokojom prolaznicom bi tu i tamo diskretno pustili oprezan pogled, uniformisani i naoruzani cuvar se sve to vreme dosadjivao na smrt. Negde oko 14 sati je bila smena u fabrici “Metalija” i fabricki radnici bi onda u prolazu zatvorenicima diskretno dobacili poneku cigaretu ili cak i celu paklu. Cuvar se pravio da ne vidi a zatvorenici bi se pogledom zahvalili. Onaj ko nije bio upucen o cemu se radi, verovatno bi pomislio da su to gradjevinski radnici na svom svakodnevnom poslu. Rucak im je redovno dovozen na radna mesta a radili su 8 sati kao i sav ostali svet. Mi klinci smo sve to posmatrali sa prostora teretne stanice koja je za nas bila isto ono sto je bila brodska luka za decu koja su zivela negde na moru.

OSTAVITE KOMENTAR

71 + = 72