Usred noći evakuisani su bolnica i “Kolevka”, zatim deo stanovnika mesnih zajednica Ker i Gat, dok su i neki Prozivčani, koji su saznali za opasnost, bez poziva napustili svoje domove. Tog leta 1989. godine, gotovo niko nije znao da se uz samo gradsko naselje bušotinama traži nafta, sve dok se nije začuo urlajući zvuk gasa koji je šiknuo iz zemlje. U narednim trenucima bila je potrebna samo jedna varnica da dođe do eksplozije koja bi odnela mnoge živote i materijalna dobra.
Svemu je prethodio snažan prasak, koji su mogli da čuju stanovnici Kera, Prozivke i oni koji su se zatekli u Gradskoj bolnici i „Kolevci“. Očevici kažu da je nakon toga mogao da se vidi visoki mlaz, za koji su mnogi u početku mislili da je vodeni.
U stvari, bila je to opasna mešavina gasova koji su se iznenada pojavili iz nekog od slojeva ispod površine zemlje. Radnici su hitro reagovali u želji da preusmere pravac gasa. Jedan od njih je posle rekao da je sreća što se metalni toranj bušotine samo nakrivio, jer da se tada obrušio, mogao je da kresne varnicu koja bi izazvala razornu eksploziju. Sve vreme borbe sa nekontrolisanim gasom strepelo se od iskre koja bi mogla da nastane usled nečega nepredviđenog.
Ubrzo je milicija zatvorila Beogradski put i sve pristupne ulice. Najveći poduhvat tokom ove krize bila je evakuacija bolnice. Neki bolesnici su poslati kući, međutim, porodilje, ležeći pacijenti i svi oni koji su pod ozbiljnim medicinskim nadzorom, morali su biti podignuti i premešteni negde drugo. Smeštaj u subotičkim kasarnama, sa lekarima, opremom i vozilima ponudio je starešina subotičkog Garnizona JNA. Ipak, iz drugih bolnica Bačke krenula su vozila da preuzmu pacijente koji ne mogu bez nege. Nepokretni su izmešteni u Omladinsko naselje na Paliću.
Bez panike, najpre najmanji pacijenti sa dečijeg odeljenja, ulazili su u autobuse. Neka od tih vozila su skinuta se redovnih linija. Zamolili su putnike da dalje nastave peške, a onda su se svi uputili na kritično mesto.
Potpuno zamračen deo grada napuštali su uplašeni građani, dok su iz suprotnog smera stizali vatrogasci, milicija, dobrovoljci…
Iznad nafte i gasa – Ciglana na kraju grada
U toku te noći mlaz je konačno ukroćen. Utihnuo je užasni vrišteći zvuk koji je pratio ovu pojavu. Priroda je na trenutak pokazala svoju moć, a ljudi su ostali zamišljeni nad celom situacijom. Najpre su se obratili onima koji su najstručniji. Rukovodioci “Naftagasa” su tvrdili da nije sve to tako opasno kao što su u prvi mah neki mislili. Jedini propust koji su priznali, jeste to što su stanovništvo držali u neznanju i tako izazvali paniku kada je došlo do incidenta.
Doktor hemijskih nauka iz Subotice, Albert Zolnai, dao je sasvim suprotno mišljenje:
Ovakvi incidenti se događaju povremeno na bušotinama koje se nalaze na poljima. Nikada se sa sigurnošču ne zna koji gas je izašao na površinu. Ako je to ugljen-dioksid, koji je teži od vazduha, moguće je da se uvuče u podrume i suterene kuća, i tamo životno ugrozi stanovništvo.
Zolnai je opravdao evakuaciju građana jer smesa podzemnih gasova predstavlja zapaljivu i eksplozivnu materiju.
Bušotine u blizini naselja, a pogotovo bolnice i dečje ustanove kao “Kolevka”, nisu smele da se dogode. Ovaj put, sve je prošlo bez žrtava.
Lansky
Bas pre nedelju dana smo se u drustvu setili ovog incidenta. Tada smo bili mladi pa smo ubrzo poceli da se zezamo ko bi sta od dragocenosti poneo od kuce. Zakljucili smo da bi jedna drugarica sigurno ponela mini liniju koju je upravo kupila (smesno je bilo zamisliti tu sliku). Drugi drug je upalio upaljac da vidi ko kuca usred noci (struja je bila iskljucena), pa su mu vikali:“Gasi! Gasi!“. Eto, bila je varnica. Nikada niko strucno nije objasnio kolika je bila stvarna opasnost (da li je stvorena eksplozivna smesa) i da li je bilo realno ocekivati da se na tolikom prostoru ne pojavi bas nijedna varnica.
Rekao bih da je prva slika napravljena iz bolnice, samo ne vidim „Kolevku“. Ili je slika stara, ili se u stvari vidi neki drugi deo.
Secam se dobro ovoga. To je takav haos bio u gradu da je to za nepoverovati. Ulicama su isle kolone vojnih i policijskih vozila i bezbroj autobusa koji su evakuisali ljude.
Sećam se ovoga, bio sam dete.
Živeo sam u zgradi na Prozivci na današnjem Beogradskom putu (nekada Ivana Milutinovića) čiji su prozori gledali bas na Ker i videla se i bušotina. Kakva je ono frka bila. Pričali su mi drugari iz razreda da su ih pokupili sve iz zgrada i kuća i da su tu noć spavali u velikim vojnim šatorima.
Inače s obzirom da sam išao u OŠ Ivan Milutinović, i da je u razred samnom išlo dosta Kerčana, za bušotinu smo znali iz njihove priče, pa smo na letnjem raspustu mi klinci sa Prozivke išli tamo još i pre incidenta da je vidimo izbliza.
Kakav je ono doživljaj bio. Ej, prava naftna bušotina, kao u filmu. Radi se. Mnogo radnika. Mašina svakakvih. Kamiona. Dizalica. Kancelarije u kontejnerima, a ispred kontejnera u gajbama naslagano mnogo kisele vode Radenska tri srca. Jer nisu imali drugačije rešenu vodu za piće. I sad mi klinci gledamo željno svu tu kiselu vodu. A drugar koji je živeo u zgradi pored i koji je svakodnevno visio sa radnicima nas onako praveći se važan ponudi da uzmemo. I sad mi onako stidljivo krenemo da uzmemo jednu bocu. Radnici nas ni ne gledaju kako se motamo tu. I tada drugar sav važan izlazi iz jednog od kontejnera, uzeo kiselu iz frizidera i kaže-Nemojte toplu, ima hladna. Danas ovo zvuči smešno. Ali kada smo bili maleni, i flaša kisele vode nam je bila luksuz. (Ponekad bi skupili pare, uzeli jednu flašu kisele u samoposluzi i kesicu soka u prašku i to nam je bila nakveća sreća-gazirani sok ! )
Posle je bušotina dosta brzo zatvorena i napuštena.
Nama sa Prozivke u nasim istrazivanjima i avanturama je taj kraj bio jako zanimljiv jer je na toj ledini bilo poslagano stotine velikih betonskih elemenata ogromnih kanalizacionih cevi, pa smo se jurili kroz njih i po njima. A na kraj ledine je bila stara napuštena zarušena ciglana oko koje smo se takođe muvali. Naravno da bi smo sa Prozivke stigli do tamo, morali smo kroz Ker. A to je podrazumevalo i da se bere voće sa grana koje vire preko ograda iz dvorišta. Kako je detinjstvo bilo lepo i jednostavno tih osamdesetih…
Lansky, hvala vam za podsećanje.
Kerčanka, pet ulica od Bolnice. To veče nas je probudila komšinica, vrišteći glasom, da bežimo iz kuće, jer će eksplodirati bušotina, koja danima šušti. Grabili smo novac, pasoše, knjižice, buntovni, bicikle i krenuli do Aleksandrova. Nikada do tada nisu bila ugašena svetla Bolnice! Svugde mrak. Ljudi suskaju, smeju se, policija, vojska…
Ne znam odakle mi ta velika sigurnost da nam neće biti ništa. Valjda u nevolji, čovek nadje veliku snagu.
Posle 3,4 sata pustili su nas kućama. Svi na posao, sa pričom u koju nije niko verovao….