Pošto smo rešili da ne budemo sebični i da podelimo sa čitaocima naše doživljaje , krenuli bi sa jednom serijom putešestvija ako komentari budu pokazali da smo zanimljivi.
Jedna od vrednih je bio Edi ( dr Edgar Ormai ) kojem kao što vidite đavo neda nikad mira , pa je napravio jedan putopis u dva dela.
Ovogodisnja ronilacka sezona mi je pocela jos u aprilu, cetvorodnevnim odlaskom za Pulu, uronima u tada jos hladnjikavom Jadranu. Dobri covek,Uco (iz B.Luke) ce se setiti kako smo mu u povratku ,na auto-putu,dobacili iz naseg kombija u njegov,kutiju cigareta.
Usledio je jos jedan duzi odlazak na severni Jadran, pa nakon toga ,u augustu, jos jedan produzeni vikend u Rovinju.Ovaj poslednji je bio uprilicen zbog memorijalnog zarona na Baron Gautsch. Momci iz Alfa Team-a su vec poslali izvestaj o ovome i zakacili par lepih fotografija
( na kojima se vidi i nasa hrabro-izgladnela grupica cekajuci rostilj). Septembar je vec bio isplaniran za odlazak "negde drugde". To drugde je u originalnoj verziji trebala da bude "samo" odlazak u Grcku. Posto je sasvim normalno da izbor lokacije za letovanje mora sa sadrzi i neku ronilacku bazu, nekako sam se iz lokal-patriotskih razoga odlucio za Tasos i mesto Pefkari. Naime,u istoimenom mestu, postoji ronilacki centar "diver to diver" (http://www.diver-to-diver.com ),
koga vode Filipos i Jana (devojacko Krstic)
Taman smo lepo ugovorili ronjenja,smestio opremu u njihov centar, popili hladno pivo,ili tri i odlucili da smestimo stvari u obliznji hotel. Koga sam uzgred receno nasao preko neta i uplatio za nas dvoje deset polupansiona.Od tog trenutka je i pocela nasa dilema o ispravnom odabiru hotela.Mala,malecka sobica, kupatilo koje verovatno nikada i nije bilo cisto, pogled na nekada beli zid je bio dovoljan razlog zenskom delu dvojca da ulozi crveni karton za ostajanje. Ja sam se jos malo borio sa samim sobom, ali sam i ja prestao sutradan ujutru kada nam su nam konobari jasno stavili do znanja da je zednog gosta usluziti picem veoma dugotrajna i komplikovana procedura. Obzirom da nismo nasli nijednu slobodnu sobu u Pefkariju ( sto mi bas i nije sasvim jasno) ,odlucili smo da kao nomadi provedemo tih desetak dana po razlicitim delovima Grckog priobalja. Lepo smo se oprostili od Jane( bez obzira sto sam se ja pomalo glupo osecao),pokupio opremu i nazad na trajekt. Krenuli smo prema kuci( mislio sam ja) i usput sasvim randomize birali mesta gde cemo na kratko boraviti. Asprovalta je bila prvo mesto gde smo zastali.Lep i uobicajeno grcki gradic.Smestaj korektan,plaza u duzini od nekoliko kilometara a more providno kao nas Palic u boljim danima.Nista od ronjenja.
.jpg)
.Nakon par dana smo opet seli u auto i nastavili dalje.Tako smo stigli i na Sitoniju (drugi prst) .Blizu Neos Marmarasa sam nasao ronilacki centar "Poseidon".Sasvim dovoljan razlog za ostati. Jos jednom bih izrazio zadovoljstvo sto sam imao priliku upoznati Silenta i uraditi dva urona sa njima
O ovom centru je vec pisano i slikano pa nema potrebe da jos i ja zamaram o tome.
Predhodnih dana nam se rodila ideja o povratku kroz Albaniju.Nismo imali niti auto kartu, niti mape Albanije u navigaciji (kod kuce nekako nije izgledalo potrebno) .Dovoljno je egzoticno zvucalo i narednog jutra samo krenuli oko 8.30 iz okoline Neos Marmarasa,preko Soluna ka severozapadnom delu Grcke. Navigacija mi nije bila od koristi bas tamo gde mi je najvise trebala.
Kupili smo auto kartu grcke ali je zbog njihovog pisma veoma,ali bas veoma tesko snalaziti se po tim putevima. Provala oblaka i dobar deo asortimana domacih zivotinja su nam pravila drustvo na putevima kroz grcke planine.
.Negde oko 18 h smo dosli na Grcko-Albansku granicu.Sve ono sto smo znali, i nismo znali, o zemlji u koju ulazimo je bilo dovoljno da nam oci budu sirom otvorene a samo spoljasnost mirna.
Pomalo smo bili iznenadjeni nakon susreta sa albanskim carinskim vlastima.Potpuno su bili nezainteresovani za sadrzaj naseg vozila.(a putevi droge kroz Albaniju i sl.?,nesto za prijaviti ? gde idete i zasto?)
Zanimala ih je samo saobracajna dozvola, da bi upisali podatke o vozilu na neku potvrdu koju su nam dali. Ja sam je na srecu sacuvao,zeleci da mi i ovo bude neka mala uspomena. Istu su mi uspomenu trazili i uzeli pri izlasku iz Albanije.Uzgred niti jednom recju carinik nije rekao da sacuvam potvrdu i da ce mi ona biti potrebna prilikom izlaza. Imam neki utisak da cariniku i pored toga sto je drzao nase pasose u ruci nije bas bilo najjasnije iz koje smo zemlje. Pregledao je pasos i pitao: Montenegro ?
Odgovorio sam :Srbija, na sta je on samo klimnuo glavom.Pokusao sam nesto na engleskom da saznam gde mogu kupiti auto kartu Albanije,ali su mi odgovorili da nema.Toliko o granici,kratko i korektno,bez guzve i zadrzavanja.
Usledio je krivudavi ,uski i na momente neasfaltirani put u duzini od 45 km,preko planinskog prevoja ka najjuznijoj albanskoj obali.Padao je mrak, i ali smo uspeli videti vec cuvene bunkere nakon samo par stotina metara od granice.Posle vise od sat i po vremena voznje smo stigli u gradic po imenu Sarande, drugi po velicini ( iza Duresa-Drac)) na albanskoj obali.
Pozdrav Edgar 
