U privrednom oglasniku za Suboticu iz 1931. godine – Naslovnik grada Subotice, može da se nađe popis gradskih trgovaca, proizvođača, ugostitelja i drugih uslužnih delatnika. Tu su, naravno, i zanatlije za koje je tada bilo puno posla. Za mnogim majstorima zanata i danas je velika potražnja. Uvek se tvrdilo da je zanat zlatan, ipak, za neka od ovih zanimanja više nema posla. Neka od njih ni po imenu više nisu poznata.
Industrija je preuzela posao kuferdžijama, sapundžijama, jorgandžijama, češljarima i četkarima koji u Subotici 1931. godine oglašavaju svoje radnje.
Na ulazu u špeceraj Antuna Brummera:
Ne morate pazariti izvolite ući u moju radnju pogledajte moju robu i pitajte za cenu nećete požaliti…
Za građevince ima danas posla kao i onda kada su se oglašavali inženjeri i zidari. Nekima je struka graditelj. Na spisku graditelja nekoliko njih su inženjeri pa možemo pretpostaviti da bi ih danas zvali građevinski preduzimači.
U to vreme oglašava se auto-taksi, nekoliko auto garaža (servis i gorivo) mada je transport u gradu još u velikoj meri na konjskoj vuči. Zato su u oglasniku brojni fijakeri, kiridžije, sedlari, remenari, kolari, ali i NOSAČI, dakle ljudska sila.
Dimnjačarska radnja
U to vreme čišćenje odžaka je privatni biznis.
Isto važi i za babice. Na prvi pogled zbunjuje što su na popisu babica samo muška imena. Tek iza tih imena stoji skraćenica supr. ili ud. (supruga ili udovica). To je bio stari manir da žene posle udaje takoreći izgube i svoje ime i prezime, čak i na nadgrobnoj ploči.
Kad je moda u pitanju, 1931. puno je posla za krojače i šeširdžije. Ženske šešire prave klobučari (modistkinje). Na posebnom spisku su „Belo rublje i ručni rad“, „mideri – izrada“, kišobrandžije, peglari… Za obuću postoji više zanata: obućari, cipelari, čizmari, opančari i papučari.
Za neke od starih zanata danas bi rekli da su umetnost. Za njima su ostali nameštaj, kovane ograde, spomenici na groblju ili figure na fasadama, delo kreativnih ljudi koje niko nije nasledio u tom poslu. U oglasniku vidimo zanat koji se zove drvovajar. Na popisu su i Umetničke robe-trgovci: Balog Lina i braća Kunetz. Danas bi prodavnicu umetničkih predmeta i slika zvali galerija. Lina Balog je u svom izlogu izlagala slike subotičkih umetnika. Tako je korzo imao stalnu izložbu slika za šetače. Baš taj ćošak zgrade na broju 5, u leto 1944. godine pogodila je avionska bomba i ova galerija je nestala u dimu.
Ko su bili agenturi ili kalupčari, šta su konkretno proizvodile šećerdžije i kako se pravio led koji se reklamira kao „Leda izrade“ zadatak je za istraživanje i tema nekog nastavka priče o zanatima.
Lansky
U vreme kada nije bilo potrosackog drustva i masovne i jeftine idustrijske proizvodnje cvetalo je zanatstvo. Subotica kao centar jedne regije je imala shodno tome i razvijenu trgovinu i zanatstvo. Vodilo se racuna o kupovini kvalitetne robe i njenoj trajnosti. Zanatski izradjeni predmeti za svakodnevnu upotrebu su imali takav kvaitet i trajnost da su se neretko ostavljali u nasledje sledecoj generaciji. Bilo je sasvim normalno reci za neki upotrebni predmet u domacinstvu, „ovo je ostalo jos od moje mame ili bake“. Danas toga vise nema, ili je sve manje, (plastika) i privredni tokovi, industrija i trgovina imaju sasvim drugi sistem. Stvari se nisu jednostavno bacale i kupovale nove. Imali smo u Subotici recimo radonicu za popravku najlon carapa. Takve fine i skupe stvari nisu tek tako zavrsavale na djubristu. Bilo je recimo i radionice za popravku nalivpera, isto tako skupocenih stvari uglavnom iz uvoza. Radiomehanicari i elektromehanicari su popravljali tada vrlo skupe elektroaparate, pegle resoe i slicno. U Subotici su radile i cvetale mnogobrojne komisione radnje gde se je mogla kupiti polovna ali nova roba iz uvoza. Mnogi zanati su se ugasili i nestali, ne samo u nedostatku naslednika, nego jer vise nije bilo potrebe za njihovim proizvodima i uslugama. recimo radionice za presvlacenje dugmadi, njih je bilo na svakom koraku jer se je materijal za haljine i narodnu nosnju (koja je bila svakodnevna slika grada i sela) kupovao na metar pa je trebalo imati i odgovarajucu dugmad u istom dezenu. Klobucari su sesirdzije za izradu muskih a modistkinje za izradu zenskih sesira. Led u tablama za „ledenjake“ se je raznosio po Subotici jos sve do kraja 50-tih godina za potrebe gastronomije i privatnih domacistava. Tek masovnijim dolaskom elektricnih frizidera prestaje potreba za tablama leda. Agenturi su najverovatnije bili posrednici u trgovini svega i svacega a najvise nekretnina. Narocito ako je neko nesto zeleo diskretno da proda iz nekog njegovog raloga. Kalupcari su izradjivali najverovatnije drvene kalupe za obucare i klobucare. Narocito za izradu cipela po meri pravljen je i odgovarajuci kalup za musteriju koji je onda ostao u vlasnistvu sustera i cekao na sledecu porudzbinu. Secerdzije bi mogli biti izradjivaci raznih ukrasa od secera koji bi onda konditori koristili u dekoraciji svojih proizvoda. Sve u svemu nekada su zanatlije pokrivale sve potrebe za zivot. Iz zanatskih radnji je potekla danasnja svetska industrija. Firma Mercedes je takodje pocela kao seoska kovacnica.
Gospodine Lansky, imate li mozda nesto o Gomboskom sokaku, o javnom kupatilu sto je bilo u toj ulici?!
Hvala Unapred.
Bilo je ranije nekoliko tema o tom sokaku:
https://www.gradsubotica.co.rs/drapsinova-ulica-zivot-i-smrt/
https://www.gradsubotica.co.rs/kroz-drapsinovu-1984-godine/
https://www.gradsubotica.co.rs/imenik-ulicnih-devojaka-u-subotici/
Veliko hvala.
Gosp Lansky : Šta znate o ciglanama koji su radili i uoči II svetskog rata pa i za vreme rata .a bilo ih je tri u Subotici.Jedan blizu današnjeg Pionira pored pruge ,drugi u Kerskom naselju.a treći blizu današnjeg prečistača prema Bunariću…Ko su bili vlasnici tih ciglana ?
Između dva rata:
Molcerova ciglana (u Keru)
U okolini Senćanskog groblja i Šandorske bare su bile: Ciglana Reichl, ciglana Mačković i ciglana Glied.
Ciglana Kovač (Herman) u Aleksandrovu i Ciglana Prokeš kod Bajskog groblja
Gdin Lansky, nadamo se da se ne ljutite na nas kad vas pitamo za koje kakve blize istorijske cinjenice za Suboticu!!
Hvala
Naravno da se ne ljutim, naprotiv. Ne treba da me oslovljavate, smatram da smo mi jedno malo istorijsko društvo okupljeno oko istih interesovanja u vezi prošlosti Subotice. Razmenjujemo saznanja – stariji se sećaju a mlađi istražuju.
@ gosp Lansky ,hvala na detaljnom odgovoru. I ja sam naknadno proverio tražene podatke pa sam došao do zaključaka da i ciglana kod Šandorske bare-blizu Senčanskog groblja kao i ciglna blizu današnjeg Pionira pored pruge je bio vlasništvo porodice Molcer. Znači da porodica Molcer pre drugog svetskog rata imao tri ( 3 ) ciglane u vlasništvu…?
Hvala.
U časopisu Ex Pannonia br 2 (Stevan Mačković, Građevinska industrija u Subotici 1918 – 1941) kaže se da je Molcer Dragutin bio u ortačkim odnosima sa Prokešom i Glidom.
Molcera nisam licno poznavao ali sam ga vidjao. Kao klinci negde u Drugoj polovini 50-tih godina u slobodno vreme smo se motali po i oko Teretne stanice. Moji pajtasi iz ulice Papa Pala su ga uctivo pozdravljali i on je isto tako uctivo otpozdravljao. Bio je to stariji covek temeljne gradje na kome se videlo da mu rad nije strana rec i da ne bezi od posla. Stanovao je u kuci broj 13 u istoimenoj ulici. Bila je to jedna od tri srusene zgrade pored Metalije, oblozena fasadnom ciglom. Decaci su mi uz znacajan pogled pricali – to je Molcer, nekada jako bogat covek, imao je tri ciglane. Uglavnom pricali so ono sto su naculi od starijih, pa tako i ja. Kuca u kojoj je ziveo imala je jos 3-4 stana i tamo je bila gomila vinske buradi, presa za grozdje i razne druge stvari koje se koriste za spravljanje vina. Ja pretpostavljam da mu je ostalo nesto vinograda i da se je pod stare dane bavio vinogradarstvom. Ponavljam – ja to samo pretpostavljam, bio sam klinac i meni se Molcer sigurno nije ispovedio.
Industrijska priča Subotice je fantastična!
Da li neko može da identifikuje proizvođače cigala sa slike?