Ako u vašim mirisnim sećanjma ne postoji “büdös bolt” (smrdljiva Peščara) ili recimo prodavnica BOJA u kojoj se, pogađate, prodavala farba, to je zato što se tada niste bavili poljoprivredom ili baštom ili molerajem. Međutim, odrasli Subotičani vrlo dobro pamte miris BOROVA. To je reč koja u nozdrvama budi taj miris gume i kože koji je decenijama vladao u prodavnici cipela “Borovo”. Valjda zato što se tamo ulazilo od malena. Kupovina novih cipela je uvek bila ozbiljna stvar.
Probaj veći broj, probaj manji broj, prošetaj, dokle su ti prsti…
Glavna „magistrala“ na mapi prodavnica cipela u Subotici, bila je ona: Peko – Borovo – Alpina – Planika.
Peko i Borovo su svoje pozicije zauzeli još tridesetih godina dvadesetog veka s tim što se iznad ulaza prodavnice na uglu ulice koju Subotičani zovu Borovo ulica, promenilo nekoliko natpisa. Kada je otvorena tridesetih godina, prodavnica se zvala BATA, što je bilo tadašnje ime fabrike obuće kod Vukovara koju je 1931. podigao češki industrijalac Tomaš Bata. Za vreme okupacije (1941-44) ime je novo ali je vlasnik stari, pošto je Bata u Mađarskoj takođe imao svoju fabriku pod imenom CIKTA.
Subotica 1941.
Nakon rata i nacionalizacije, CIKTA je u Mađarskoj prekrštena u TISZA cipő a u Jugoslaviji je nastavio da postoji isto tako uspešni Kombinat Borovo.
Bata je u ostatku sveta postala multinacionalna kompanija koja zapošljava 40 000 ljudi dok je kod nas doživela tužan kraj. Nakon raspada Jugoslavije preduzeće je ostalo u Hrvatskoj gde nije prebolelo tranziciju i danas tavori sa simboličnim brojem zaposlenih, dok je kod nas na slavi starog imena Borovo, pokušavala da radi firma Boreli. To je bilo i poslednje ime prodavnice cipela na uglu Trga Republike i Dimitrija Tucovića (Borovo ulica).
Sada je tome kraj. Nedavno je lokal ispražnjen i čeka novog zakupca.
Vidi još: Kako su stradali Lifkini filmovi (i nešto o Borovu)
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Moja majka je tamo radila od ’84 godine. Poslednjih godinu dana rada prodavnice je bila jedini zaposleni. Necu o drzavi,nema smisla… Tamo sam odrastao,kao i mnoga druga deca zaposlenih. Otac,brat,majka i ja smo praznili robu kada je bio kraj. Porodicno… I danas kad prodjem i vidim da je ostala samo fasada a unutra prazno… Nije svejedno. Nikad i nece biti. Za mene ce to uvek ostati Borovo.
Nemanja Kum Smoljo
ostaje BOROVO ulica i tuzsno setjanje. Ipak u nabrajanju zaboravili smo na SOLID
Momentalno sam u Melburnu i veoma volim da odem u razgledanje i kupovinu na Leverton Market, to je nešto slično našem Buvljaku, ali mnogo, mnogo veće. Ima mnogo i polovne odeće, ali uglavnom svega, „od igle, do lokomotive…“
Šetajući sa ćerkom, gledajući garderobu za decu, naidjemo na cipelice koje su nam se veoma svidele. I zamislite, Bata cipele u Melburnu, na Laverton marketu. iznenađenje veliko. I još interesantnije da bude, čovek koji ih prodaje, iz naših je krajeva.
Onda sam se setila i Borova i svega, i nekako mi je došlo žao… Ovaj me članak podsetio na taj trenutak.
Nedavno sam gledala neki americki dokumentarac i vidim ogromnim slovima na zgradi pise onim poznatim pisanim slovima “Bata” i to me je iznenadilo jer sam mislila da je to bila Jugoslovenska prodavnica obuce “Bata”i ”Borovo” ali sad sam saznala da je prodavnica obuce pripadala Ceskom osnivacu Tomas Bata koji je svoje firme imao preko 4 kontinenta sa glavnom firmom u Svajcarskoj i oko 40000 radnika.
Prodavnica “Bata Borovo” je bila jedina prodavnica obuce u mom selu Srpska Crnja u Srbiji jos u 60im i 70im godinama iz mog secanja. Danas mi u S. Crnji vise nemamo prodavnicu dobre obuce poput Bata Borovo a zivimo u 21-om veku… zalosno!
Secanje na Bata Borovo vraca u neke lepe dane u detinjstvo i te lepe dane kad nas mama vodi u prodavnicu da kupimo nove sandalice, cipelice ili cizmice a potom odemo kuci zaljubljeni u svoju novu obucu za mene su nove, crvene, lagovane sandalice uvek bile nesto posebno sto me je cinilo srecnom.