Nesigurni balkoni Prozivke i Tokija

Dve stotine terasa na subotičkim soliterima, moralo je da bude prepravljeno krajem leta 1983. godine. Možda je neko i ranije primetio propust u izgradnji, međutim, trebala je da se desi tragedija pa da ova tema dođe na dnevni red. Iz instituta za građevinarstvo rekli su tada, da i bez merenja, golim okom može da se vidi kako je razmak između šipki na ogradama preširok. I to najčešće na onim terasama koje na sredini metalne ograde imaju betonsku žardinjeru.

Grad je rastao u visinu, kule su se zidale po tipskim projektima od fabrikovanih elemenata pa su i mere za balkone ponavljane na novim soliterima što je dovelo do ovakvog broja neispravnih ograda. Nije sve odmah moglo da štima na novim građevinama. Bilo je uobičajeno da se nedostaci naknadno dorađuju. Za razliku od drugih problema, ovaj sa terasama pretio je da bude fatalan za neke od najmlađih stanara višespratnica koji su mogli da se provuku kroz preširok razmak između šipki na ogradi.

Izgradnja naselja Tokio, 1979. godine

Ubrzo se na Prozivci to i desilo. Dvoipogodišnja devojčica privučena dečjom grajom sa ulice, izašla je sama na terasu i, koji tren kasnije, sunovratila se sa desetog sprata.

Komšija Stipan Letić je, gledajući kroz prozor, u sekundi uočio da je nešto proletelo nadole i čuo tup udarac. A onda je ugledao nepomično malo telo na travnjaku. Užasnut, strčao je bosonog ispred zgrade gde je zatekao nesrećnu devojčicu.

Sve jugoslovenske novine prenele su ovu vest, a za njom i ono što je sledilo. To nije bio običan nesrećni slučaj već pravo čudo. Dete je palo sa desetog sprata i preživelo! Izgleda da je devojčica u padu zakačila neku izbočinu na fasadi što je udaljilo od betonske staze, pretpostavljalo se da je i lanac koji deli travnjak od trotoara ublažio pad, što je bilo dovoljno za neverovatnu sreću. Dete je imalo teške povrede ali je uz pomoć subotičkih i novosadskih lekara bilo spašeno.

Sledile su godine oporavka kao i dugogodišnji sudski spor sa „Integralom“. Građevinsko preduzeće u potpunosti je odbacivalo odgovornost špekulišući da je devojčica mogla da se popne na neki predmet i tako pređe ogradu balkona. Činjenica da je razmak šipki bio 18 umesto 13 cm nije im išla u korist pa je sud morao da odluči da li unesrećena ima pravo na odštetu. Preduzeće je napravilo neophodne popravke na svim faličnim balkonima ali su odbijali da priznaju odgovornost prebacujući krivicu na majku zato što je pustila dete samo na terasu. Posle „klackalice“ između Opštinskog i Višeg suda, tas pravde je pretegnuo na stranu oštećene devojčice i njene majke. Vreme je zacelilo i rane. Devojčica se polako oporavljala i izrasla u lepu devojku.

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Secam se jednog slucaja iz vremena kada sam imao oko3,5 godine. Moj, tada najbolji drug, iz zabavista se zvao Ivan i ziveo je u nekoj zgradi na Radijalcu. Bio je stariji oko pola godine od mene. Razmak izmedju stubova stepenica u njegovoj zgradi je bio prevelik, kao i razmak izmedju rukohvata na koji je on imao obicaj da sedne i da se spusta. Trenutak nepaznje roditelja je bio dovoljan da on izgubi ravnotezu i sa 4. sprata padne izmedju stepenista. Ponekad se zapitam sta bi bilo danas sa mojim drugarom Ivanom da je odrastao.

  2. ................................................. kaže:

    Mnogobrojni naši sugrađani i dan -danas, nemaju ni malo volje poći na sprat neke od starijih građevina. Bolnica sa svim njenim ogromnim staklima i vidikovcima ali i neobezbeđenim prozorima soba, naprosto mame čoveka da padne. Nije tu nikakva psihička bolest u pitanju, naprotiv i sasvim zdrave osobe osećaju se itekako nelagodno kada stupe na neki sprat i imaju osećaj kao da ispred njih nema ništa i da sasvim slobodno mogu isšetati. Opet ću se vratiti na bolnicu, njeni prozori bili su kobni za mnoge pacijente koji su valjda zbog bolesti ili ko zna čega iskočili kroz prozore. Četvoro spratnice po gradu koje nemaju liftove nego stepenice , posebna su priča isto kao i gradska kuća, jednostavno čovek nesme pogledati dole između stepenica jer zablokira imajući osećaj da će pasti. Džabe i lift ako ima, ako čovek nema potpunu sigurnost kada mora poći na neki od spratova.

    • Trovach kaže:

      Kumovi su stanovali na Radijalcu na 4. spratu i jednom prilikom su na ravnom krovu napravili rostilj. Dakle, to bi bio 5. sprat. Prisao sam, vrlo vrlo oprezno rubu i pogledao dole. Bojim se visine i odmah sam se odmakao. Sa druge strane je bila metalna ograda i proverio sam njenu stabilnost. Taman sam hteo da zaustim, ali me je kum (koji je pekao rostilj) preduhitrio i rekao:“Da se ja pitam ja bih proterao autobus ovuda.“

  3. ................................................. kaže:

    TROVAČ-neznam koje jeVaše mišljenje, ali na sve višespratnice kao što sam već naveo na primer bolnicu iz koje se sve vidi a sve dotrajalo postavio bih rešetke na prozore. aovo majko mila, ma nesmem ni da pomislim poći negde na sprat..

  4. Mecca kaže:

    @ Trovach

    Događaj o kome pišete desio se 1972. godine u zgradi Aleja Maršala Tita 27 / 1. Sećam se dobro tog događaja jer sam živeo u toj zgradi, četiri ulaza dalje. Ako se dobro sećam, majka je širila veš na krovu zgrade koji se tada koristio za sušenje veša stanara. Ivan je izmakao majčinoj kontroli i desila se tragedija.
    Tada je bilo mnogo zgrada po celoj bivšoj zemlji sa širokim otvorima između stepeništa. Verovatno je zbog ove i sličnih tragedija vrlo brzo napuštena praksa izgradnje ovakvih stepeništa sa širokim međuprostorom.

OSTAVITE KOMENTAR

43 + = 50

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 2 + 7 ?
Please leave these two fields as-is: