Na nekim starim fotografijama sa venčanja, može se videti da je mlada u tamnijoj haljini. Po današnjim običajima takvu venčanicu bi nosila ona mlada kojoj to nije prvi brak, međutim, u vreme “klasične Subotice” stvari su bile donekle drugačije.
Subotica 1954. godine
Venčanja su nekada obavljana u crkvi, i bela je bila obavezna boja haljine. Vođenje matičnih knjiga opština je preuzela 1895. godine ali je još dugo za Subotičane crkveno venčanje bilo ono glavno. To u opštini se često zvalo samo “registracija”.
Neretko radnim danima, ovaj događaj je dozvoljavao da haljine budu i u drugim bojama. Obično je u jesenjem ili zimskom periodu to bio kostim, sa nekim ukrasom, malim šeširićem na glavi, ređe sa kratkim velom. U letnjem periodu išle su letnje haljine kratkih rukava – krinolin, kako se taj tip haljine zvao.
Građansko venčanje 1957. godine, Sinka Mária i Cuzdi Sándor
Koliko god se mislilo da su venčanice jedna klasična forma, gledajući slike nastale tokom 20. veka, jasno se vidi da je aktuelna moda uvek imala uticaj na krojeve. Modni diktat je na smenu skraćivao pa produžavao i opet kratio svečanu haljinu. Kada je glamur u pitanju, Holivud je bio taj koji se pita. Tridesetih godina kod nas u bioskopima su bili veoma popularni i mađarski filmovi. Visokokvalitetna filmska produkcija, po uzoru na američku, imala je za teme priče iz mondenskog života i visokog društva.
1929. godine
Poslednjih decenija XX veka više ništa nije bilo obavezno po svaku cenu. Mnogi će danas reći da im sve to i nije toliko važno, međutim, izlog radnji sa venčanicama je ostao magnet za devojke. Taj jedan dan je ipak poseban, koliko god neko imao otpor prema tradicionalnom. Čak i ono dvoje heavy metalaca, koji su došli u svojoj rokerskoj garderobi… Kažu da su im lanci na jaknama bili ganc novi, iz gvožđare.
Subotička venčanja
Dugo godina je izlog fotografskog studia „Berta“ bio svojevrsni subotički facebook gde su se smenjivala lica Subotičana, posebno parova koji su na slikanje došli posle matičara. A kada su se venčanja preselila na televiziju, dobijen je savršeni format. Najgledanija TV produkcija subotičkih televizija ikad, bila su subotička venčanja. Tom svečanom danu mladencima je tako dodato Vorholovskih petnaest minuta slave na lokalnoj televiziji.
Koliko bi taj TV show bio gledaniji da su u njega ušle i one ceremonije venčanja koje su krenule nepredviđenim tokom. Recimo, ono kada je jedan naš sugrađanin došao na svoju ženidbu, ali je, verovatno da ubije nervozu, popio malo više nego što je mogao da podnese. U najvažnijem trenutku, kada su stali pred matičara, nesretnik se ispovraćao na nevestinu venčanicu. Subotička Džulija Roberts se tada okrenula i odustala od svega, ali joj svatovi nisu dali da pobegne već su je nekako umolili da se vrati.
Da nije lako stati pred matičara znaju najbolje – matičarke. Kada je Željko V. krenuo u Gradsku kuću sa svojom izabranicom i svitom, za svaki slučaj su došli ranije. Međutim, ispred svečane sale im je rečeno da mogu da pristupe odmah. Mladenci su napomenuli da ima jedno venčanje pre njih, ali je matičarka rutinski objasnila da je prethodna ceremonija odložena jer je mlada pala u nesvest i da slobodno uđu sada. Padanje u nesvest je sasvim uobičajeno, reći će vam matičarke.
Nekada mladenci namerno režiraju dramu. Nije davno bilo kada je jedan mladoženja na pitanje matičarke da li uzima mladu – zaćutao. Nastala je izuzetno neprijatna situacija za sve prisutne. Matičarka je ponovo pročitala tekst ali od đuvegije ni muk. Mlada, a i gosti su poželeli da se zemlja otvori, samo je kum znao u čemu je stvar. On je taj koji je mladoženji obećao po sto evra za svaki minut odlaganja sudbonosnog DA. Minut je kratak ali u ovoj situaciji…
Kada su gosti konačno čuli DA, saznali su i razlog ovog oklevanja.
I u crkvi se dešavaju gafovi. Goran S. iz Đurđina, za kuma je izabrao muzičara. Umoran od svirke prethodne noći, neplanirano je zadremao u crkvenoj klupi. Kada mu je prišao momčić sa tacnom na koju treba da stavi prsten, bunovni kum se mašio za džep i pružio – hiljadarku. Misleći da je u pitanju lemozija, prečuo je ono što su mu tiho dobacivali: „Kume, prsten, prsten…!“
Lansky
