Nedavno nas je napustio Nikola Bertolino (1931–2026), jedan od naših najznačajnijih književnih prevodilaca i esejista. Tokom više od šest decenija rada ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kulturi prevodeći neka od najvažnijih dela francuske i ruske književnosti – od Viktora Igoa, Bodlera, Remboa i Apolinera do Ljermontova, Puškina, Jesenjina i Pasternaka.
Bio je dugogodišnji urednik u izdavačkim kućama BIGZ i Nolit, saradnik Filološkog fakulteta u Beogradu, ali pre svega čovek koji je prevođenje smatrao stvaralačkim činom ravnopravnim književnom pisanju. Njegovi eseji o poeziji i prevođenju svedoče o dubokom uverenju da je prevodilac istovremeno i stvaralac koji pokušava da u novi jezik preseli celokupno umetničko iskustvo pesme.
U znak sećanja na Nikolu Bertolina donosimo odlomak iz njegovog teksta „Prevodljivost poezije“, u kojem iz ličnog iskustva govori o izazovima, sumnjama i radosti prevođenja stihova, jednog od najtežih i najlepših književnih poduhvata.
PREVODLJIVOST POEZIJE
Ovde ću govoriti uglavnom o prevođenju poezije, ne samo zato što dela velikih pesnika predstavljaju više od dve trećine mog prevodilačkog opusa, već i zato što prevoditi poeziju znači upustiti se u pustolovinu kojoj po složenosti zadatka i neizvesnosti ishoda nema ravne u drugim umetnostima. Neodređenog statusa, najčešće osporavana, umetnost poetskog prevođenja postavlja preteške zahteve pred prevodioca, kojega naš pesnik Stevan Raičković, takođe prevodilac, vidi kao hodača na žici između dvaju ponora: s jedne strane vreba ga ponor originala, a s druge ponor vlastitog jezika. Govoriću o svemu ovome iz lične perspektive: zašto sam počeo prevoditi poeziju, kako sam doživljavao teorijska osporavanja umetnosti poetskog prevođenja kojoj sam posvetio život, kako sam video njen položaj u kulturnom ambijentu i materijalnoj egzistenciji naroda kojemu pripadam. I najzad, ali ne na poslednjem mestu, kojih sam se načela, pravila i postupaka pridržavao u izvršavanju svog prevodilačkog zadatka – u pretvaranju teksta izvornika u tekst na mom, „ciljnom“ jeziku, to jest, u prekoračivanju jaza među jezicima.
Svoje prve stihove preveo sam davnog 3. juna 1950. pročitavši dve pesme koje su me uzbudile: jednu na ruskom (Oblaci M. J. Ljermontova), drugu na francuskom (Albatros Šarla Bodlera). Obe su pogodile veoma osetljivu tačku mog duhovnog bića: osećaj izgnanstva koji me prati skoro otkad znam za sebe. Ljermontov se u izvanrednim daktilskim stihovima obraća oblacima, „večitim putnicima“ koji su na nebu „izgnanici“ kao i on na zemlji. Bodler govori o „caru azura“, albatrosu, koji – „prognan“ na tlo (brodsku palubu) – „od ogromnih krila ne može da hoda“ i biva izložen poruzi posade. Značajna je bila činjenica da mi se prvi stih Ljermontovljeve pesme „nudio“ tako reći preveden na naš jezik: „Тучки небесные, вечные странники!“ („Oblaci nebeski, putnici večiti!“) Značenjska i formalna (metrička) podudarnost tog daktilskog stiha u izvorniku i u doslovnom prevodu – podudarnost na kakvu prevodilac u svom poslu veoma retko nailazi – „utrla mi je put“ i osmelila me da i u svom jeziku, u tom svom prvom prepevu, pokušam ostvariti daktilsku strukturu čitave pesme, tim pre što sam osećao da daktilske stope veoma sugestivno izražavaju nostalgiju, čežnju za nečim voljenim što je daleko. Tako je motiv kod ovog mog prvog prevoda bio dvostruk: i sadržinski i formalan, a to je važan preduslov za uspešnost prevoda. Reči koje su u isti mah i daktilske stope, ili kombinacije reči koje oblikuju daktile, postoje, doduše, i u našem jeziku, ali ja barem do tada nisam nailazio na pesme na srpskohrvatskom sačinjene isključivo od daktila, pa ih nisam ni imao u svom čitalačkom iskustvu. To je za mene bilo nešto novo, pa je prirodna reakcija bila da to novo pokušam ostvariti u svom prevodu. Otuda i snažno nadahnuće s kojim sam prevodio tu pesmu, pa sam i rezultatom bio na kraju zadovoljan.
Prevod Bodlerovog Albatrosa, međutim, izgledao mi je nekako bled i nedorečen. Ali taj je utisak bio praćen nečim značajnijim: saznanjem da se uspešan prepev ne može, sem u izuzetnim okolnostima, ostvariti „po kratkom postupku“ i da se istoj pesmi, istim stihovima treba nebrojeno mnogo puta vraćati u potrazi za boljim rešenjima. A razlog zašto mi se prevod Albatrosa učinio nezadovoljavajućim ubrzo mi je postao jasan. Dok mi je Ljermontov svojim daktilskim stihom pružio snažan formalni podsticaj, takvog podsticaja kod Albatrosa nije bilo. Stihovi izvornika su aleksandrinci, najčešći stihovi u francuskoj poeziji, koji su kod nas skoro isključivo prevođeni trohejskim dvanaestercem, dominantnim stihom i u tadašnjoj srpskoj poeziji (Dučić, Rakić, Šantić…). Mnoštvo tih stihova znao sam napamet i stalno imao u sluhu njihov specifični ritam, što je za posledicu imalo i to da ih sastavljam brzo i lako, ali pri tom je izostajao onaj kreativni zanos s kojim sam preveo Ljermontovljevu pesmu. To je bila još jedna lekcija koju sam dobio pri ovim prvim prevodilačkim pokušajima: kreativnost je neophodna u oba vida postupka prevođenja, ne samo u prenošenju verbalnog bogatstva izvornika nego i u njegovom formalnom oblikovanju.
Ovu lekciju, izgleda, zaboravljao sam radeći na prvom prevodu koji mi je objavljen: Ljermontovljevoj poemi Demon. Ponovo sam imao snažan psihološki motiv, jer junak poeme je Satana, veličanstveni Izgnanik (prvi stih glasi Pečalni Demon, duh izgnanja…), ali se taj motiv, kao i pri prevodu Albatrosa, pokazao nedovoljnim. Doduše, sačuvao sam metričku strukturu izvornika sačinjenog od jampskih osmeraca i deveteraca, ali to je bio samo formalni okvir koji je i u detalju trebalo ispuniti adekvatnim formalnim rešenjima. Takva su mi rešenja, međutim, u znatnoj meri izostala. Danas znam šta je bio glavni uzrok tog neuspeha: to što sam bio nedovoljno svestan neophodnosti da poetski prevod, ostajući najtešnje vezan za izvornik, bude i vredno umetničko delo, pa kao takvo i samostalno, sa vlastitom egzistencijom koju postiže u okvirima književnosti u svom jeziku, ostavljajući utisak „kao da nije prevod“. Samo takvo, uostalom, ono biva dostojno da nosi ime autora koga uvodi u tu književnost. Na prevodiocu je da prvenstveno ostvari tu vrstu srodnosti prevoda s izvornikom.
Kasnije, kad sam postao sasvim svestan da je pred prevodiocem poetskog dela izvanredno težak i složen zadatak (a do toga je moralo doći kad sam se, pun strahopoštovanja kao pred nadnaravnim otkrovenjem, upoznao s enigmatičnim i neponovljivim poetskim izrazom Artura Remboa koga su s pravom nazvali prvim pesnikom modernih vremena), istovremeno sam se našao suočen s pitanjem na koje svoj odgovor mora da nađe svako ko se bavi prevođenjem poezije: da li je poezija neprevodljiva? Uostalom, to prevodilačko „pitanje nad pitanjima“ postavlja se u svom uopštenom obliku za svako prevođenje, s obzirom na to da i u proznom izrazu postoje međujezički ponori, ali je za prevođenje poezije ono od krucijalnog značaja jer zahteva odgovor u stilu „biti ili ne biti“: postoji li prevođenje poezije kao umetnička disciplina ili ne? Dosta dugo nisam imao sopstveno mišljenje o ovom problemu. Moj ozbiljan i zreo pristup umetnosti poetskog prevođenja počinje tek u trenutku kad sam sebi postavio to pitanje. (Ajfelov most)
pripremio: Borivoj Vujić
