Noćni život u Subotici 50ih

Kako je izgledao zabavni život mladih Subotičana tih pedesetih godina, gde se izlazilo i šta se plesalo, možemo da pročitamo u pisanom svedočanstvu koje je nastalo tada, iz pera jednog mladića. Danas njegova generacija ima preko sedamdeset godina i uglavnom nije raspoložena da priča o svim detaljima, svojim željama  i razmišljanjima kada su imali dvadeset i neku. Stoga je ova beleška dragoceno svedočanstvo o jednoj davnoj  mladosti.

 

Jedan subotički žur, krajem pedesetih

Naš žur je počeo negde oko 16 časova i ne znam kada se završio. Ne sećam se ni koliko nas je bilo ali znam da su devojke spremile kolače a mi muškarci smo kupili liker, vermut, i džin i balon vina. Naša dvadesetogodišnja domaćica je nabavila magnetofon i ubedila roditelje da posete rođake u Novom Sadu. Muškarci su imali još jedno zaduženje. Niko da ne dođe bez devojke ! A devojke smo našli na korzu, na ulici. To su bile naše poznanice.

Melodije sa magnetofonske vrpce su nas sa svima sprijateljile i prijatno smo se osetili. Neko je predložio da se oslabi svetlo nekom crvenom hartijom i da se skloni nepotreban nameštaj. Odnekud se našao i jedan obruč za hulahop. A taj obruč se vrteo sve luđe i šampion je bila jedna mala plavuša koja se prvo popela na stolicu, pa zatim na sto. A obruč se neprekidno okretao i mi nismo gledali obruč već u crvene čarape i bili smo sve luđi. A zatim revija rokenrol štosova, pa revija kalipsa. Čaše se ispražnjuju, pa revija ča-ča-ča. Magnetofon nas nije mogao natpevati i zato ga nismo ni slušali.

Pokušao sam se dići iz fotelje a to je bilo teško jer glava mi je neobično porasla. Pokušao sam izaći ali sam se svalio u jednu fotelju – u nečije krilo. Uhvatio sam se za sto i tamo se neko hihotao. U trećoj fotelji je opet bio jedan par. Ni predsoblje nije bilo prazno. Na podu sam zapeo za nečije noge i jedva sam došao do vrata. Kada sam ih otvorio, vidim svanulo je !

Užurbano smo udešavali kravate, frizure i trljali karmin sa lica i belih košulja. Ne osvrćući se na nas, dim se izmigoljio iz sobe zajedno sa zadahom alkohola.

Idućeg dana sam sreo neke poznanice sa žura. Pozdravili smo se kao prolaznici koji se sretnu na ulici u mesec dana tri puta. Poljupce i vino smo namerno zaboravili – to je bilo na žuru !

 

Izlazak u grad 1959. godine

Konstatovao sam da starim zajedno sa našim gradom. Jer na korzi, bilo je puno mlađih od mene. Kao da sam to zapazio samo na devojčicama. Možda te devojčice ne bih zapazio da ih nisu otkrili penzioneri i svi oni kojima stolovi ispred Gradske kafane služe za osmatračnicu a korzo za filmsku predstavu.

Bašta Lojda je imala prilično posetilaca a orkestar je gnjavio neku romansu. Izvinite možda je orkestar odlično svirao, ali da bih se ja zadovoljio te večeri mi je trebao ludački džez i južnoamerički ritmovi.

Stigao sam i u „Mladost“. Muzika, ples, tango, valcer, rok. Solidno plesanje i egzibicije. Uzdignute kragne, zavrnuti rukavi, crni puloveri i solidna odela. Oči koje traže kavgu, devojku i druga. Gledam da li da plešem sa nekim. Ne, neću plesati ja imam devojku koja već spava. Tako kažem, a znam da se iza toga krije: koju da izaberem, da li će hteti sa mnom plesati, da li ću uspeti i šta ću ovde. Ja sam već dvadesetipet godina.

Tako je prošlo to jedno veče, tako prolaze mnoge večeri. Kažem bio sam u gradu, razonodio sam se, bilo je lepo. Tako kažem jer ne želim da mi se iko ruga što sam lutao. Tamo i amo. Po ulicama našeg grada. Ali tako još i drugi kažu…

Iz vodiča kroz plesne sale krajem pedesetih, kada je za ples još bio potreban partner, vidimo da je  u gradu živo ne samo vikendom, nego i ponedeljkom i četvrtkom. Glavni su Lojd, Partizan i Mladost, preporučuje se bašta doma JNA, Velika terasa na Paliću ali i domovi Socijalističkog saveza po kvartovima. Svira se rokenrol, mambo, ča ča ča…

 

Bašta bioskopa Jadran

Gužva ispred Jadrana

 

Korzo pedesetih godina

 

 



KOMENTARI

  1. Svetlana kaže:

    Što se mene tiče, bolje da je tada (ili nešto kasnije) stalo vreme.

  2. Suboticanka kaže:

    Zbog mojih godina volela bih da je vreme stalo 1964 ili 1965 godine one su mi ostavile najlepse uspomene na korzou i majmun placu.

     

     

     

     

  3. nja kaže:

    Ja sa moje 24 godine zalim sto nisam rodjena u to vreme 🙁 
    A to nebi smelo tako, trebalo bi da svako vreme ostavlja lepu uspomenu na generaciju koja tad zivi.. 

  4. k. kaže:

    Najlepša je slika ženskog štranda…

OSTAVITE KOMENTAR