Novi gradonačelnik u senci pitanja legitimiteta

Izbor novog gradonačelnika Subotice ponovo otvara jedno važno pitanje: zašto građani nemaju pravo da neposredno biraju čoveka koji će upravljati njihovim gradom?

Prema važećem Zakonu o lokalnoj samoupravi, gradonačelnika ne biraju građani, već odbornici gradske skupštine, većinom glasova. Takvo zakonsko rešenje, iako formalno demokratsko, otvara ozbiljna pitanja o stvarnom uticaju građana na izbor najodgovornije ličnosti u lokalnoj vlasti. Naime, građani na lokalnim izborima glasaju za izborne liste, dok odluku o tome ko će postati gradonačelnik donosi skupštinska većina. U političkoj praksi to najčešće znači da presudnu ulogu imaju stranački dogovori, odnosi unutar vladajuće koalicije i odluke partijskih rukovodstava. Tako se izbor gradonačelnika, umesto neposrednog izraza volje građana, pretvara u pitanje političke raspodele funkcija.

Ovoga puta izbor novog gradonačelnika Subotice bio je nužan, budući da je prethodni gradonačelnik Stevan Bakić preminuo 10. oktobra 2026. godine. Skupština grada je, postupajući u skladu sa zakonom, 5. novembra izabrala Nenada Kozomoru za njegovog naslednika. Međutim, okolnosti koje su dovele do ovog izbora ne menjaju suštinu problema. Naprotiv, ponovo otvaraju pitanje opravdanosti zakonskog rešenja prema kojem građani nemaju mogućnost da neposredno odlučuju o tome ko će voditi njihov grad.

Ono što je zakonski dopušteno nije nužno i najpravednije demokratsko rešenje. Sistem u kojem o izboru gradonačelnika odlučuje skupštinska većina ne mora u dovoljnoj meri da odražava volju građana, jer prednost može dati političkoj pripadnosti i stranačkoj lojalnosti u odnosu na stručnost, sposobnost i lični integritet kandidata. Stoga predmet kritike nije sam čin izbora novog gradonačelnika, koji je u nastalim okolnostima bio neophodan, već zakonski okvir koji odlučujuću reč daje političkim predstavnicima, a ne neposredno građanima.

Subotica je grad bogate kulturne tradicije, složene društvene strukture i značajnih razvojnih mogućnosti. Upravljanje takvim gradom zahteva mnogo više od stranačke pripadnosti. Zahteva poznavanje ekonomskih i demografskih problema, razumevanje kulture, obrazovanja, urbanizma i društvenih odnosa, ali pre svega sposobnost da se oko zajedničkih ciljeva okupe ljudi različitih političkih opredeljenja.

Gradonačelnik bi morao biti predstavnik svih građana, a ne samo političke većine koja ga je izabrala. Posebno je zanimljivo da je Srbija već imala iskustvo neposrednog izbora gradonačelnika i predsednika opština. Na lokalnim izborima 2004. godine građani su mogli direktno da odlučuju o tome ko će voditi njihovu lokalnu samoupravu. Međutim, zakonskim promenama iz 2007. godine taj model je napušten, a izbor ponovo poveren lokalnim skupštinama. Kao jedan od razloga tada su navođeni sukobi između neposredno izabranih gradonačelnika i skupštinskih većina, koji su u pojedinim sredinama otežavali funkcionisanje lokalne vlasti. Ipak, postavlja se pitanje da li je odgovor na takve probleme trebalo da bude oduzimanje građanima mogućnosti neposrednog izbora ili unapređivanje institucionalnih mehanizama saradnje i odgovornosti. Neposredan izbor, naravno, ne garantuje da će građani uvek izabrati najboljeg kandidata. Popularnost nije isto što i sposobnost, kao što ni izborna pobeda sama po sebi ne predstavlja dokaz stručnosti. Ali takav model omogućava da građani vrednuju konkretnog čoveka, njegovu biografiju, dosadašnje rezultate i program, umesto da odluka o prvom čoveku grada ostane u rukama političkih predstavnika.

Postoji i važna razlika u odgovornosti. Gradonačelnik kojeg bira skupštinska većina može biti politički zavisan od onih koji su mu omogućili dolazak na funkciju. U takvim okolnostima postoji opasnost da očuvanje podrške vladajuće koalicije postane važnije od ostvarivanja dugoročnih interesa grada.

Kome je, zapravo, gradonačelnik odgovoran – građanima koji žive u tom gradu ili političkim strukturama od kojih zavisi njegov mandat?

To pitanje ne bi smelo da bude ni stranačko ni ideološko. Ono se tiče samog razumevanja demokratije i lokalne samouprave. Subotici su potrebni gradonačelnici sa jasnom razvojnom vizijom, ličnim integritetom, upravljačkim sposobnostima i dovoljno samostalnosti da interese grada stave ispred interesa političkih organizacija. Potrebni su ljudi spremni na javni dijalog, kritiku i odgovornost, a ne samo na sprovođenje odluka donetih unutar uskih političkih krugova. Zato bi pitanje ponovnog uvođenja neposrednog izbora gradonačelnika zasluživalo ozbiljnu javnu raspravu, ne samo u Subotici već i na nivou cele Srbije. Takva reforma morala bi da bude praćena jasnim pravilima o nadležnostima gradonačelnika, odnosu sa gradskom skupštinom i mehanizmima kontrole vlasti. Demokratija se ne iscrpljuje u pravu građana da jednom u četiri godine glasaju za izborne liste. Njen smisao je i u mogućnosti da građani odlučuju o ljudima koji će neposredno upravljati njihovom zajednicom.

Borivoj Vujić