Obamina izjava kao povod: Fermijev paradoks

Nedavna izjava bivšeg predsednika SAD Baraka Obame o odsustvu potvrđenih dokaza o postojanju vanzemaljskog života podstakla me je da se vratim jednom ranije napisanom tekstu i njegovoj osnovnoj tezi: uprkos ogromnoj verovatnoći da inteligentni život postoji u svemiru, čovečanstvo i dalje ne raspolaže nijednim empirijski potvrđenim dokazom o njegovom postojanju.

Upravo taj jaz između pretpostavljene verovatnoće i odsustva dokaza predstavlja polaznu tačku jednog od najintrigantnijih pitanja savremene nauke.

Veličina, starost svemira i ogroman broj galaksija sa svojim neverovatnim brojem zvezda i planeta, nagoveštava da bi vanzemaljski život trebao da bude uobičajena pojava. Sve nas to navodi na konstataciju da verujemo kako napredne civilizacije moraju postojati. Ipak ovo verovanje deluje logički nekonzistentno sa našim nedostatkom posmatračkih dokaza koje bi ga podržale. S obzirom da nemamo nikakve dokaze o postojanju inteligentnog života van naše planete, postavlja se pitanje, da li je inicijalna pretpostavka netačna ili su naša posmatranja do sada nekompletna sa neodgovarajućom tehnikom i metodologijom istraživanja.

Ova suprotnost između pretpostavljene velike verovatnoće postojanja vanzemaljskih civilizacija i nedostatka dokaza o njima naziva se Fermijev paradoks.

Enriko Fermi (1901 – 1954) bio je italijansko-američki fizičar, jedan od ključnih naučnika 20. veka i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku (1938) za rad na nuklearnim reakcijama izazvanim sporim neutronima. Dao je ogroman doprinos razvoju kvantne teorije, nuklearne fizike i prvog kontrolisanog nuklearnog reaktora u Čikagu 1942.

Posebno je poznat po formulaciji Fermijevog paradoksa koji se bavi sledećim pitanjem:
ako je svemir ogroman i star, sa milijardama potencijalno nastanjivih planeta, gde su onda vanzemaljci? Statistički bi trebalo da postoje napredne civilizacije, ali ne vidimo jasne dokaze njihovog postojanja ili poseta. Paradoks ističe raskorak između visoke verovatnoće života u kosmosu i potpunog izostanka potvrđenog kontakta.

Ako znamo da postoji veliki broj zvezda mnogo starijih od našeg Sunca, pretpostavlja se da je inteligentni život evolucijom mogao nastati ranije negde u svemiru. Ta tehnološki napredna civilizacija, prateći svoj progres, svakako bi otkrila načine za međuzvezdana putovanja u potrazi za resursima i drugim istraživačkim ciljevima. To bi moralo ostaviti uočljive artefakte negde u galaksiji ili šire koje naša civilizacija do sada nije detektovala.

Ruski astronom Kardašev, uspostavio je i danas prihvatljivu skalu koja svrstava inteligentne civilizacije u tri opšte kategorije i to prema količini energije koju troše: a) Civilizacije grupe I – koriste svu energiju svoje planete b) Civilizacija grupe II – može koristiti svu energiju svoje zvezde (poput Dajsonove sfere) i c) Civilizacija grupe III – u stanju su da koriste energiju čitave galaksije. Dakle, bilo kakve aktivnosti sa ovih skala bi se manifestovale i mi bismo ih detektovali. Dovoljno napredna civilizacija potencijalno bi se mogla primetiti na značajnom delu vidljivog svemira što ukazuje na to da bi trebala postojati negde u nekom trenutku tokom istorije svemira.

Prema danas dostupnim podacima znamo da je svemir star oko 13.8 milijardi godina, da sadrži oko 2 triliona galaksija, a samo naša galaksija Mlečni put ima preko 300 milijardi zvezda. Astronomi gotovo svakodnevno otkrivaju planete slične Zemlji (egzoplanete) tako da je do sada potvrđeno njih preko 4000. Ako pretpostavimo da samo 1% tih zvezda ima planete, da 1% tih planeta može podržati život, da je 1% njih stvorilo inteligentan život i da je 1% stvorilo naprednu civilizaciju, proizilazi da možemo govoriti o najmanje 3000 naprednih civilizacija samo u našoj galaksiji.

Borivoj Vujić