Priča o težnji čovečanstva da dopre do neba stara je koliko i grčka mitologija. Najpoznatiju verziju, Ovidije je ispričao u svojim ,,Metamorfozama“. Iako mit o Ikaru nije toliko detaljan u poređenju sa nekim drugim grčkim mitovima, ubedljiva priroda i njene narativne implikacije dovode čitaoca do značajne fascinacije ovom pričom.
Mnogi likovi iz grčkih mitova imaju bar jednog božanskog roditelja. Kod Ikara to nije slučaj. On je sin Dedala, veštog zanatlije, pronalazača, poznatog po izgradnji lavirinta u kojem je kritski kralj Minos zatočio stvorenje pod nazivom Minotaur, koristivši ga da njime održava vladavinu terora nad Atinom. U nastavku mita, heroj Tezej, uz pomoć Dedala koji mu je odao tajne lavirinta, ubija Minotaura. To je naljutilo kralja Minosa i on kažnjava Dedala i njegovog sina Ikara zatvorivši ih u kulu.
Dedal je osmislio način njihovog bekstva tako što je napravio dva para mehaničkih krila, sa perjem i voskom za sveće. Objasnio je Ikaru plan upozorivši ga da pažljivo leti. Ako bi leteo prenisko, morska voda bi pokvasila perje njegovih krila i tada bi pao. Ako bi pak leteo previsoko, sunčevi zraci bi otopili vosak i tada bi se takođe srušio u more. Ikar je pristao da bude oprezan i tako su poleteli, međutim nakon kratkog leta shvativši kako je divno leteti, zaboravio je na očeva upozorenja i polete previsoko u tom svom uzbuđenju. Osećao je nesavladivu želju da se vine ka nebu, što bliže suncu. Leteo je sve više i više, pa se vosak na njegovim krilima istopio. Pao je more i utopio se. Dedal je nedugo zatim pronašao telo svog sina, odneo ga na najbliže ostrvo i tamo pokopao. Ostrvo je nazvano Ikarija.
Priča sadrži metaforička značenja i veoma su inspirativna na svoj način. Može da se tumači sa pozitivnog aspekta, predstavljajući uzdizanje kao koncept življenja čak i ako to donosi rizik i posledice, ili suprotno ovome, negativnim pristupom, kada se govori o preteranoj ambiciji pojedinca, njegovoj nepromišljenosti i neposlušnosti.
U mnogim oblastima umetnosti, a pre svega u književnosti i slikarstvu, razvijaju se alternativne teme, pretvarajući tragičnu priču u moralnu alegoriju. Dakle, ovaj mit može da predstavlja simbol čovekove inventivnosti i težnje ili alegoriju ponosa kod mlade osobe koja olako upada u opasnost, odlazeći u krajnost svojih postupaka.
Karl Gustav Jung je u svojoj knjizi ,,Psihologija i alhemija“ pisao o snu koji može evocirati mit o Ikaru. Analiza sna donosi zaključak da ne treba odviše leteti, odnosno, uzdizati se iznad krute stvarnosti i izmicati joj blistavom fantazijom ili intuicijom.
,,Čovek se nikada ne može vinuti na visinu svoje slutnje, pa se ne bi smeo poistovetiti sa njom. Samo bogovi mogu preko duginog mosta dok obični smrtnici hodaju po zemlji i podložni su njenim zakonima. Čovekova nesavršenost je urođena i pripada njegovoj zbilji jer on se ne sastoji samo od svojih najboljih slutnji. najviših težnji i zamisli, već i iz neželjenih datosti, kao što su baštinjene osobine. Za trajno posedovanje visine potrebna je veličina. Svako se može uzoholiti. Teško je leteti sredinom jer za to treba biti svestan obe krajnosti ljudske posebnosti.“ (Jung)
Možda duh Ikara, kojem se i dalje divimo, luta nebeskim prostranstvima i oživljava predstavu mladosti koja se uzdiže ka suncu i po logici poezije završava tragično… A možda je to samo fantazija koja još uvek rasplamsava maštu.
N E B E S K I L E T A Č
Leteo je visoko, tražeći hladne struje vetrova. Blagim zaokretima menjao je pravac i lebdeo dugo. Opustio se sanjarivši o herojskom dobu svoje vrste, kada su svi naseljenici bili Obični smrtnici, prikovani za tlo i uskraćeni za lepotu letenja. Njih su oni oduvek posmatrali sa nekom dozom prezira ispunjenog strahopoštovanjem. Nisu marili za to i distancirani u svom svetu većinu vremena provodili su tako što su leteli svojim nebeskim prostranstvima.
Iznenada, snažan bočni udar vetra ga zanese i on se prevrnu u vazduhu, osetivši jaku bol u leđima. Padao je brzo shvativši da nad jednim krilom nema kontrolu. Po prvi put u životu oseti strah i nemoć. Pokušaj da pomakne povređeno krilo stvarao je neopisivu bol. Stisnuvši zube donekle je uspeo da se postavi u položaj koji je usporavao pad…
*
Spavao je dugo ili se bar njemu tako činilo. Pritiskivao ga je osećaj nekog čudnog i hladnog sna, koji oslobađa od gladi i umora. San koji obećava večnost. Beličasti prekrivači tek navučeni na tvrd dušek uskog gvozdenog kreveta, na kojem je ležao, odbijali su sunčeve zrake narušavajući prijatan polumrak sobe. Stari drveni prozor otvarao je pogled u nebo, u visine, u Sunce, u nepregledno prostranstvo namenjeno njima.
Visine su za njega zauvek zatvorene, osećao je to, znao je da više ništa nije isto kao pre. Kroz košmar se prisećao pada. Pomišljao je često da umire ili da je već mrtav.
*
Hodao je. Koraci su bili tromi a usta u grču. Mutnim bi očima treptao kada bi se kroz zeleni svod drveća probio snop svetlosti. Razmišljao je o onome što ga je mučilo, što ga je teralo da ide dalje, besciljno, napred i samo napred. Pokušavao je da se tome suprotstavi, da se stropošta na meku travu, legne ispod neke krošnje u hlad i zaboravi na sve. Nije mogao protiv toga. Nešto ga je teralo da mora dalje hodati.
Tišinu šume remetilo je šuštanje lišća pod njegovim koracima. Otupeo, svestan ali bez percepcije utisaka i njihovog raspoznavanja šta je bol, tuga, radost, lepota, šuštanje, samoća, nastavio je hodati. Vukao je za sobom svoja ogromna, beskorisna krila, kao olovno breme prošlosti. Mislio je o predahu, o snu koji je jedino mogao dobiti. Od njega nije mogao pobeći. Morao je nastaviti hodati i sanjati kako je nekad leteo visoko, tražeći hladne struje vetrova. Svaki trenutak je bio veličanstven, dug i lep u svojoj neponovljivosti. Blagim zaokretima pratio je struje, menjao pravac i lebdeo dugo… Za njega tada nije bilo tajni u letenju…
