U prva tri dana festivala „Dezire” publika je imala prilike da vidi tri režije Andraša Urbana i gostujući teatar iz Rumunije
Iz predstave „Totovi” (Foto: Velija Hasanbegović)
Međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta „Dezire” počeo je 17. novembra i programi su odmah intenzivno krenuli sa po dve večernje predstave, radionicama, izložbom, filmskom projekcijom, koncertom.
Sticajem okolnosti, zbog povrede glumaca, otkazana je predstava koja je trebala da otvori festival, i koju su organizatori po sopstvenom priznanju dugo očekivali, predstava „Vojcek” Nacionalnog pozorišta iz Budimpešte u režiji Atile Vodnjanskog mlađeg, te je zato prve večeri održana, moglo bi se reći dvostruka premijera predstave „Poetika ćutanja” Andraša Urbana i izvođenju ansambla „Kostolanji Deže”.
Predstava je u prepunoj sali igrana u terminima od 18.30 i 21.30 časova, a reč je u autorskom projektu u kojem reditelj nastavlja da istražuje neverbalni teatar. Pre nekoliko godina Urban je uradio predstavu „Ruže” takođe bez govora, sa nizom upečatljivih slika. Potom je došla „Poetika gledanja” kao deo ispitivanja položaja teatra i odnosa publike i glumaca na sceni.
– Krenulo je kao „Poetika slušanja”, bavljenjem onim što čujemo, tonovima i zvukovima, ali je stvarnost to pretvorila u drugu priču, u „Poetiku ćutanja” kao nastavka „Poetike gledanja”, gde smo se bavili vizuelnošću teatra. Sada sam hteo da se bavim stanjem koji prethodi artikulisanom govoru, ali se stvarnost nametnula svojom aktuelnošću i bavimo se onim što sledi, a to je post jezik – kaže Andraš Urban o predstavi u kojoj glumci Boris Kučov, Gabor Mesaroš, David Buboš i Andrea Verebeš ne izgovaraju nijednu artikulisanu reč.
Nakon prve i narednih večeri na repertoaru su bile još dve predstave u režiji Andraša Urbana, rađene za različite teatre, i to je ponovo prilika da se vidi širina stvaralačkog rukopisa autora. Predstavu „Totovi” izvodi SARTR, Sarajevski ratni teatar, a reč je o delu mađarskog pisca Ištvana Erkenja nastalom šezdesetih godina.
– Ova predstava se razlikuje od svega što smo do sada radili zajedno Urban i ja, a uradili smo desetak predstava – kaže Vedrana Božinović, dramaturg dela. Predložak je jednostavan, tokom Drugog svetskog rata mađarski vojnici su često slati kao izvidnica na Istočni front. Da bi zaštitili sina na frontu, porodica Tot ugostiće njegovog nervno obolelog starešinu. Ovde porodica stupa na osetljiv teren šta činiti kada ti se neki diktator umeša u život i dokle sve trpeti tešeći se mišlju „važno je da smo mi dobro i zdravo”. Komedija teče sve do replike koja opominje da će svi diktatori jednom odgovarati.
– Delo „Totovi” su dobro skrojen tekst i uopšte dobro je vratiti se istočnoevropskim piscima koji su stvarali u godinama gvozdene zavese jer je njihova veština pisanja o situaciji tako da ne bode oči, niti da se odmah prepozna, neverovatna i pokazuje koliko umetnost ima veze sa promenama koje se dešavaju u društvu – rekla je Vedrana Božinović, dramaturg.
U predstavi igraju Sead Pandur, Davor Sabo, Adnan Kreso, Džana Džanić, Ana Mia Karić, Snežana Bogićević i Emir Fejzić. Muziku je radila Irena Popović Dragović a scenografiju i kostime Adisa Vatreš Selimović.
I dok je „Poetika ćutanja” tišinom i scenskim slikama svedočila o gotovo nemoćnom položaju čoveka, dotle je predstava „Ko igra Sonju Savić” grmela i bubnjala žestinom koja kao da traži odgovore za uništene sudbine i protraćene generacije. Gradsko pozorište Čačak u koprodukciji sa Bitef teatrom, realizovalo je predstavu koja je planirana već nekoliko godina ranije, a činjenica da je ove godine Čačak proglašen Prestonicom kulture Srbije pokazao se kao pravi momenat za postavljanje predstave. Jer kako je rekla glumica Ivana Terzić, čak i kada su pokušavali da se odmaknu od Sonje Savić, nalazili su je duboko u sebi. U predstavi igraju Nikola Voštinić, Bratislav Janković, Borjanka Ljumović, Ivana Terzić i Julija Petković.
Verovatno jedna od poslednjih uloga koje je ostvarila Sonja Savić bila je upravo u teatru „Kostolanji Deže” te je i to dodatno ispreplelo odnos autora sa životom talentovane glumice čiji život je ostao obeležen i privatnim tragedijama i tragičnom situacijom u društvu.
Glumci i muzičari Bence Konja i Janka Korodi doslovno su se držali teksta ruskog pisca Ivana Viripajeva „Kiseonik”, koji je za pozorište „Aron Tamaši” u Rumuniji režirao Tibor Palfi, ali predstava smeštena u električni, digitalni svet u kojem se oni nalaze iza ogromnih ekrana koje svaki čas zasipaju novim svetlosnim i zvučnim efektima.
