Odlazak 92. godišnjeg Tibora Kovača, najstarijeg motocikliste Srbije

U svom domu u centru Subotice preminuo je u 92. godini veliki gospodin i strastveni motociklista Tibor Kovač.

Mislim da sam se rodio na motoru – šalio se Tibor.

Prva znanja o vožnji stekao sam na mašini koja je san svih motociklista. – Moj otac Franja vozio je „harli dejvidson“ i na njemu sam naučio da vozim. To su bile tridesete godine prošlog veka, kada je nedeljom vožnja bila zabranjena, pa sam obično motor vozio po dvorištu kuće u kojoj je bio bioskop „Aleksandar Lifka”, gde smo nekada stanovali.

Voziti motor početkom 20. veka, značilo je i imati zanimljive prijatelje, te se Tibor prisećao da je otac često vozio Lifku na motoru, a zajedno sa subotičkom legendom Ivanom Sarićem, koji je kod nas prvi poleteo avionom, osnovao je moto kub „Šampion“. Imali su stazu na mestu današnjeg hipodroma, gde je Franja vozio brzinske trke i gde je njegovim stopama pošao i Tibor.

Prvi motocikl, „matru“, kupio je 1946. godine, ali je od tada promenio četrdesetak različitih motora.

– Ako bih video da mi ne odgovara, ili da mi nije po volji, prodavao sam ga i tražio drugi – pričao je Tibor.

Kada je kao mladić upoznao Margitu, prvo što je uradio bilo je da je nauči da vozi reli moto-trke, a potom ju je i oženio.

– Takmičili smo se i zajedno i posebno. Sa roditeljima zavisnicima od adrenalina, nije ni čudno da su se i ćerke Đurđinka i Ildika takmičile u brzini i veštini upravljanja motociklom i automobilom.

Sitne građe, živog sećanja na imena saradnika, saputnika, motora koje je kupovao, pa čak i cena po kojima ih je plaćao, odmeren i strpljiv, pomalo je teško zamisliti Tibora Kovača kako jurca na svojoj mašini takmičeći se sa štopericom.

Ali, kada bi izašao iz svoje limarske radnje put i motor bili su neodoljiv izazov. Mladost nije dovoljno objašnjenje, jer želja za pomeranjem granica u brzini nikada nije prestala.

– Nema straha, ima nestrpljenja dok se ne krene, a onda te preuzmu adrenalin i želja za vožnjom U njegovoj moto biografiji zapisano je da je 35 puta učestvovao na trkama Međunarodne federacije motociklista. Dostigao je rang „elit“, a još pet mu je nedostajalo do poslednjeg ranga – „master“. Tokom svog moto-života naučio je da je uz njega na motoru supruga Margita.

Zajedno su obišli celu Evropu, putovali na moto-susrete, ali i po svom izboru – od severnog Tunisa u Africi do najsevernije moto-tačke Severnog rta (Nordkap) u Norveškoj, gde je prvi put otišao 1984. godine sa kolegom Imreom Salmom. Četiri godine kasnije na put od 10.000 kilometara i dva meseca vožnje krenuo je sa suprugom, spavajući gde su stigli. Bilo je to vreme kada nije bilo ni dži-pi-esa, niti druge tehnike koja bi olakšala vožnju.– Nije ni trebalo, jer među motociklistima vlada posebna solidarnost. To su jedini vozači koji jedan drugog pozdravljaju kada se sretnu, spremni da pomognu… Jednom u Francuskoj, prijatelj na drumu je vozio po kiši 200 kilometara da bi otišao do radnje da nam kupi gumu. I drugi ljudi vide našu posvećenost i spremni su da izađu u susret. A vi na putu uživate u mirisima, vazduhu, vremenu, u predelima kroz koje prolazite, a najviše u slobodi koju imate – pričao je Tibor.

ceo tekst na: autoblog.rs



KOMENTARI

  1. Croat kaže:

    Kako i ja volim motore tu i tamo sam imao priliku da pricam sa njim i ti razgovori su uvek bili prijatni i interesantni. Imao je dug i ispunjen zivot, sta bi covek pozeleo vise . Sretna voznja tamo negde gore u nebesima…

OSTAVITE KOMENTAR