Kada je centar Subotice dobio Gradsku kuću 1912. godine, u njenoj okolini više ništa nije bilo isto. Ispred svečanog ulaza, umesto pijace, uređen je najlepši gradski park okružen gvozdenom ogradicom unutar koje su zasađene cvetne leje. Samo je još staro Sveto Trojstvo podsećalo na prošla vremena. S druge strane, ispred službenog ulaza, ukazala se čistina kvadratne osnove, kao stvorena za park. Tada je nastao i današnji Trg slobode, kada su porušene kuće koje su stizale gotovo do stubova pozorišta.
Sama Gradska kuća imala je moderan koncept za jednu administrativnu zgradu – Prizemlje prepušteno poslovnim prostorima, to je i danas retka praksa.
Pijaca hleba
Iako je tada sve izgledalo savršeno, uskoro su počele da se množe ideje o tome šta bi još moglo da se doda i udene.
Prvi je, nakon petnaest godina, na Trg slobode postavljen Car Jovan Nenad, a još toliko je trebalo da prođe da ga uklone i to mesto rezervišu za Svetog Ištvana na konju. Promena vlasti zaustavila je ovu inicijativu, kao i plan da ispred svečanog ulaza bude uređen spomen-park Hunjadijevima. Umesto toga, kao uspomena na ratno vreme, ostao je betonski protivpožarni bazen.
Još pre rata taksisti su dobili svoje stajalište, sa te, severne strane.
Sadnja parka, oko 1932. godine
Da li se neko pita zašto Tito nije nikad dobio svoj spomenik u Subotici? Najveći sin naših naroda nije zaboravljen. Nikad nije bio bliže da se useli na Majmun plac, nego što je to bilo osamdesetih godina. Veliko uređenje centra grada polovinom te decenije, nije ostavilo dovoljno sredstava za ostvarenje ovog plana, koji je trebao da bude „višnja na šlag“. Iz istog razloga tada nije uređen vodoskok na mestu protivpožarnog bazena. Najpre je tamo trebala da se namesti zelena Žolnai fontana, a kada je ona ipak otišla na drugo mesto, na temeljima betonskog bazena detaljno je osmišljen vodoskok. Preciznije, voda ne bi skakala nego bi se spuštala kaskadama. Vrlo malo je nedostajalo da se to ostvari, međutim, negde je moralo da se uštedi pa je protivpožarni tank samo zatrpan.
Taksi stanica je bila prošlost u vreme kada su se tamo gurali autobusi. Baš oko svečanog ulaza. Da li zbog vibracija, gasova ili severnih vetrova, kameni delovi fasade na toj strani su erodirali i propali. Zamena uopšte nije bila jednostavna stvar. Znanje starih majstora je zaboravljeno tako da je na kraju angažovan i akademski vajar Sava Halugin, ne bi li novi kamen „bihacit“ bio oblikovan kako treba.
Autobusi su udaljeni polovinom sedamdesetih tako da su se ponovo stvorili uslovi da se taksisti vrate na mesto gde su nekada bili. To je već bio nekakav povratak na staro. Kada se, desetak godina kasnije, preuređivao centar grada, razmatrala se ideja da, nakon zatvaranja korzoa, taksi vozilima ipak bude dozvoljeno da prolaze kroz šetalište. I to je trebalo da ima veze sa tradicijom. Na svu sreću, ideja je otpala jer je u centru formirana pešačka zona pa je taksi stanica preseljena s druge strane Gradske kuće, gde se i danas nalazi.
I nakon toga je nastavljeno sa promenama, sa dodavanjem i uzimanjem, više dodavanjem.
Svaka generacija Subotičana, odnosno onih koji o tome odlučuju, imala je želju da ostavi neki trag. U ovom trenutku oko Gradske kuće ima bar dvanaest bista i spomenika. Kao i kada je u pitanju uređenje sopstvenog stana ili bašte. Nismo ni primetili kada su nam u dvorištu zavladali baštenski patuljci.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Bravo Lansky
Uvek sam odusevljena sa Vasim tekstovima koja nas podsecaju na stara vremena. Divno ih je podsecati se.
Odlican clanak.
Lansky za gradonacelnika Subotice!
Pijace oko Gradske kuce su sastavni deo Evropskih tradicija i u nekim gradovima su jos i danas na svom mestu tacno na trgu, odnosno raskrsnici najvaznijih puteva i ulica u gradu koji su uvek bili rezrvisani za gradnju vecnica odnosno reprezentativnog objekta gradske uprave. Svugde u Evropi su gradske kuce pretstavljale i jos pretstavljaju najmarkantnije i najraskosnije objekte u gradu. Smisao te raskosi je jasna i nedvosmislena poruka onima koji dolaze sa strane – „nismo mi makar ko“ Slicno je bilo i sa crkvama odnosno katedralama. U mnogim gradovima je bila manje ili vise latentna konkurencija izmedju Gradske kuce i katedrale. Nije to bilo samo u impozantnosti objekta nego i u vrlo konkretnom sukobu izmedju crkvene i svetovne vlasti i njihovih razlicitih interesa koji se tu i tamo protezu jos i danas. Park ono nase Gradske kuce u svakom slucaju jasno potcrtava njenu arhitektonsku raskos a simbolicna ograda je uglavnom livena a manje kovana , ako je to uopste. Kroz vekove i vihore istorije, jedna od prvih briga ustanika, pobunjenika, revolucionara ili kako su vec sebe zvali bilo je zauzimanje Gradske kuce u jednom gradu (uz obaveznu zeljeznicku stanicu) Cim bi ucvrsti svoju vlast krenulo bi se prvo oko Gradske kuce i zatim u vidu koncentricnih krugova sve dalje i dalje prema gradskoj periferiji sa insignijama svoje vlasti, spomenicima i spomen bistama i slicnim.
Paznju privlaci i jedan BMW sa prikolicom iz ranih 1930-tih godina. Jedna vrlo mocna cetvorotaktna masina od nekih 750 ccm. Na poslednjoj fotografiji je telefonska kucica u kojoj su taksisti imali iskljucivo svoj telefon i obicno bi sedeli nacickani oko te decentno u sivo obojene metalne kucice i cekali na poziv musterija. Nisu bas ni morali sedeti pored telefona jer se njegovo zvono culo u radijusu od bar nekih sto metara. Ako se neko zapita zasto su telefon tako glasno nastelovali, mogu reci da on i nije bio suvise glasno podesen. Daleko se je cuo jer je ceo gradski prostor oko njega bio u miru i tisini, nije bilo jakog saobracaja, ljudi su bili na radnom mestu, deca u skoli , domacice u kuhinji. Tek negde u kasno popodne grad bi zivnuo, islo se u kupovinu ili u obligatnu setnju gore – dole po Korzu sve do kasno uvece cak do pola devet. Nakon toga je ponovo nastajala tisina sve do negde pred ponoc kada su pijanice glasno nastavile svoju kafansku diskusiju na putu svojim kucama. Subotica moje mladosti. Njeni specificni i nazaboravni zvukovi i mirisi koji se ne zaboravljaju ni u ostaku zivota.
Molila bih da uz fotografije odjavljujete i njihov opis, na primer koje godine je uslikana, sta se sve na njoj nalazi i slicno. Hvala
Lansky svaka čast! Obožavam ove članke u kojima se prikazuje istorija grada. Mislim da je to jedan od razloga zašto je ovaj sajt poseban i drugačiji od ostalih subotičkih portala.
Da li postoje neke slike bare/močvare koja je bila nekada na prostoru sportskih terena “Bratstvo” u Šandoru?
Postoji stara slika crpne stanice koja nikada nije na kraju bila u funkciji, ali nisam uspeo da nađem slike vode. Jedino sećanje koje me služi je bara iza benzinske pumpe i fabrike kod Roda marketa.
Kod Rode marketa (kod mosta) je nekada bilo i najlon naselje. Ne znam da li slike postoje?
Hvala
Donnie,
još nisam naišao na fotografije te bare. Kažu i da se na mestu gde je Gloria benzinska pumpa i na livadi iza nje, igrao fudbal. Siguran sam da u privatnim albumima ima tih slika. Ljudi su slikali sebe na raznim mestima i tako zabeležili po nešto što im i nije bila namera.
Umro je Ante Rudinski. Moje duboko saucesce porodici. Umro je covek koji je ostavio trag i utisnuo svoj pecat, ne samo u Gradskoj kuci nego i oko nje. Mislim da je
red da upravo u ovoj rubrici bude spomenjen.
Zbogom „Sexy“ pocivao u miru Bozjem.