U vreme socijalističkog samoupravljanja i udruženog rada, ljudima preduzimljivog poslovnog duha nije ostajalo puno prostora za samostalni biznis. Pogotovo onima koji se ne vezuju za jednu delatnost nego se brzo prilagođavaju tržištu i potražnji. Pokušaji da se uz posao u preduzeću radi i na nekom svom parčetu zemlje, ili da se plata dopuni švercom robe i kojekakvim malim kombinacijama, nije davalo našem čoveku pravu priliku da razvije svoj poslovni talenat.
A onda, početkom osamdesetih, u Subotici je počelo da se govori o nutriji. I mlado i staro čulo je za ovu južnoameričku životinju, kao i priče o našim sugrađanima koji zarađuju ozbiljne pare na uzgoju i prodaji. Posebne zasluge za to imala je subotička „Jugokoža“ koja je bila glavni kupac. Broj odranih nutrija u ovom preduzeću bio je šestocifren već u prvih par godina ovog posla. Biznis je išao tako dobro da su u jednom trenutku pozvali i naše radnike u inostranstvu da se vrate i investiraju svoju ušteđevinu u farme nutrija.
U „Jugokoži“ su tvrdili da privatni krznari otkupe više od njih. Društveni sektor usporavale su neke formalnosti, kao što je nerešeno pitanje dozvole za klanicu i korišćenje mesa ovih životinja za ljudsku ishranu. Da su u ovom preduzeću, osim prerade, od krzna nutrije pravili i bunde, zarada bi bila još veća. Međutim, za takvu robu je tada postojao porez na luksuz, što je proizvod društvene firme činio dvostruko skupljim nego kod privatnih krznara koji nisu plaćali ovaj namet. Kada su u Suboticu stigli otkupljivači sa strane, potražnja je premašila ponudu, što je višestruko podiglo cenu nutrije. Uzgajivači su trljali ruke.
Nutrija (latinski Myocastor coypus) je u stvari jedan veliki glodar, koji veoma podseća na pacova tako da bavljenje njima nije bilo za svakog. Teško je zamisliti da takav stvor ima krzno koje posle obrade postaje najfiniji materijal za bundu. Da stvari stoje tako, znali su u „Jugokoži“, što im se i te kako isplatilo. Strani kupci su za devize uzimali sve što se preradi kod nas. Ovom preduzeću je baš krenulo tih godina. Perjane jakne su postale modni hit pa je i ta proizvodna linija radila punom parom. U izvoz je išlo meso nutrija i zečeva, kao i usoljena sirova creva koja su ranije završavala u kafileriji. Bio je to težak rad u groznim uslovima ali su radnici imali dobre plate. Hiljadu kooperanata u Vojvodini uzgajalo je 30.000 nutrija za „Jugokožu“.
„Ovako se pravilno drži nutrija“
Kao svaki dobar biznis, i ovaj je imao svoj uspon i pad. Nutrija se brzo razmnožava, pa su i u drugim zemljama u svetu uzgajali ovog glodara. Biolog Zoo-vrta Kristijan Ovari kaže da evropske farme nisu bile tako produktivne kao one u Latinskoj Americi. Pored toga, on upozorava da bi od te rabote lako mogao da nastane problem.
„Kada više nisu bile dovoljno isplative, neke od njih su završile u prirodi, a pošto nutrija ima veliki reproduktivni potencijal, može da dođe do ekološke katastrofe“, priča Ovari.
„Nutrije lako mogu da prežive u našim uslovima, brzo se razmnožavaju i to remeti odavno uspostavljeni prirodni poredak. Republika Srbija još nije donela pravilnik o invazivnim vrstama, iako se nutrije svuda u Evropi kvalifikuju kao invazivne jer svojim postojanjem ugrožavaju domaće vrste životinja. One jedu puno hrane i ukoliko se ne vodi računa o kontroli njihove populacije, i te kako mogu da se namnože i očas posla ogole velike površine. Sama činjenica da su viđene na Dunavu ukazuje da je njihovo brojno stanje već vidljivo i da bi ubuduće mogle da naprave problem“, upozorio je biolog Kristijan Ovari.
Tačka na kraj priče o uzgoju krznašica stavljena je početkom 2019. godine kada je na snagu stupio Zakon o dobrobiti životinja. Po uzoru na više evropskih zemalja, gajenje životinja radi proizvodnje krzna u Republici Srbiji je zabranjeno.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Jos jedan problem je bio sto nismo imali standardizovane boje krzna, pa su proizvodjaci ukrstali sve i svasta Tako su na farmi imali razne boje, a to nije dobro kada zelite napraviti bundu. Nikada nisam bio u prilici da probam njihovo meso i bas mi je krivo. Mnogi su imali predrasude jer su im licile na pacova. Meni vise lice na dabra sa repom pacova.
Ne preteruj prepamentni čoveče..naporan si brate mili sve znaš. STANI MALO.
Moji poznanici koji su jeli meso nutrije su pričali da ukus mesa nutrije njih najviše podseća na meso zeca, barem od vrsti mesa onoga kojih su oni dotada probali.
Zbog izgleda nutrije i predrasuda su neki govorili da je nikada ne bi ni probali jer nutrije liče na pacova.
Uzgoj nutrija je bilo u neko vreme, što se kaže u neko dobro doba, imalo se i onda šta pojesti.
Međutim, ja mislim da je stvarno gladan čovek u stanju da pojede mnogo toga, ne bira previše i nema nekih ozbiljnijih predrasuda.
Sećam se priče moga Oca, koji je inače poticao iz vrlo siromašne porodice, koji je, kada smo sa sestrom malo izbirljivi bili u pogledu hrane, pričao da su pre drugog svetskog rata, ne znam tačno kada, ali u nekim momentima sa njegovim bratom i sestrama bili presrećni kada su imali parče hleba i malo belog luka da ga natrljaju na hleb, tolika je bila nestašica, nemaština i siromaštvo.
Ma kakav zec, kokoška, svinjsko meso, govedina, malo je toga onda bilo, pogotovo siromašniji nisu mogli to sebi priuštiti.
Sećam anketnih listova koje smo u osnovnoj školi ispunjavali, a to je dosta kasnije bilo, a pitanja su bila, koliko puta nedeljno jedemo mesa, 1x, 2x ili više puta, koliko nas spava u istoj sobi, da li imamo svaki svoj krevet ili nas više dece spava u istom krevetu…
Za većinu sadašnje omladine je ovo neshvatljivo, nezamislivo, prodavnice su prepune svega i svačega, samo treba novca i pravac kupovina.
Ja sam jeo meso nutrije i pečeno i u kobasici, onomad je radni kolega gajio naveliko nutrije, pa kad su im skidali krzno, 2 zamrzivača su napunili mesom ! On je često znao na radno mesto doneti ili pečeno meso ili pečene kobasice ! Meni lično je bilo ukusnije od zečjeg mesa …
Ja sam bio mali kad sam probao i kao da se secam da je meso bilo slatkasto. Ne secam se da mi je bilo odvratno .
Bilo je tih godina svega, jedno vreme smo uzgajali majvu ( hibiskus) dobro se placalo po kili al da uberes kilu… Primali su i puzeve pa smo ih kao deca posle kise skupljali i prodavali sanjajuci o bogatstvu. Moji roditelji su makar 15 godina sadili beli luk i mi kao deca smo ucestvovali u skupljanju vesanju i ciscenju. Na kraju su uvezli kineski a nas smo bacili.
Krajem 70-tih i pocetkom 80-tih u Zapadnoevropskim zemljama dolazi do prvih pojava „ekologa“ Bila je to prilicno nedefinisana pojava mladih i nezadovoljnih ljudi koja je u svemu trazila nekakav sukob sa etabiliranim drustvenim odnosima, pa je tako usmerila svoju haoticnu energiju na zastitu zivotinja koje su poznavali uglavnom iz Diznijevih crtanih filmova. To ih nije sprecavalo da budu vrlo militantni i agresivni. Na krznarske radnje su bacani Molotovljevi kokteli, farme zivotinja krznasica su obijane i zivotinje pustane iz kaveza u slobodnu prirodu gde su svojom masovnom pojavom cinile enormnu ekolosku stetu, na zene u bundi su bacane kese sa bojom i tako unistavali krznenu odecu. Nutrije i bizamski pacovi su imali svoj biotop i prirodni zivotni prostor u priobalju reka i jezera i busili su tunele u protivpoplavne nasipe unistavali ih i ugrozavali odbranu od poplava. Bracni par Causesku je svojevreno morao prekinuti drzavnu posetu Svedskoj jer se je „drugarica“ pojavila u bundi od leoparda i odbila da je zameni za neki drugi mantil. U jednoj takvoj situaciji proizvodjacima i preradjivacima krzna nije preostalo nista drugo nego da svoju produkciju presele na Istok i time su kod tamosnjeg sveta izazvali „zlatnu groznicu“ i to ne samo u Jugoslaviji. Za Istocnoevropske socijalisticke drzave je to bilo istovremeno blagoslov (devize) i prokletstvo jer svako bogacenje pojedinca vodi u raslojavanje celog drustva pa tako i do restaurisanja kapitalizma i njegove revitalizacije. Srecom svaka zlatna groznica dodje, dozivi svoju kulminaciju, zatim stagnira i prodje. Jednostavno doslo je do hiperprodukcije krzna, njegova potraznja je istovremeno rapidno padala, pa time naravno i cena a sa cenom i profit.
U svakom slucaju ovo su sve drasticni primeri sta se dogadja kada zelja za profitom ignorise prirodne zakone i zivotinje sa jednog kontinenta preseljava na drugi sve radi nezajazljivog sticanja profita. Gajenje Nutrija samo radi mesa nije profitabilno, barem ne na nasim prostorima. Ono je interesantno jedino kao nuzprodukt krznarske industrije. Kao sto recimo meso svih ptica ili riba, manje vise ima isti ili vrlo slican ukus, tako je i sa mesom glodara. Ne postoji ni jedan razlog zasto takvo meso ne bi bilo pogodno za ljudsku ishranu. Jedina prepreka takvoj upotrebi je licna averzija pojedinca prema takvom mesu. Imao sam prilike da pojedem meso noja i ono za mene nema nikakvu razliku u odnosu na curetinu. Kod nojevog mesa se moze eventualno osetiti jedna blaga nota divljaci, ali i to ne bas uvek. Dabar nutrija i bizamski pacov bioloski spadaju u istu familiju. Dabrove u Evropi su manje vise masovno pojeli u vreme posta jer se nako dosetio (kazu monasi po manastirima) da dabar zivi u vodi i prema tome on je riba i nije izuzet od posta. Osim toga njegov karakteristicni rep izgleda kao da ima krljusti. Po tom karakteristicnom repu je dobila naziv i jedna sorta crepa za pokrivanje krovova. Nem. Bieberschwanz = Dabrov rep i po tome se i odgovarajuci crep zove „Biber- crep“. Posedujem jedan kuvarski prirucnik izdan u Becu 1920 godine. Iz njega se lepo vidi po receptima sta su ljudi jeli jos pre samo sto godina. u Odeljku o divljaci su recepti za medvedje pecenje, zatim za pripravljanje jazavca, vidre i dabra,kao i caplje i labuda. Tu su i peceni golubovi i naravno i pecene seve. Sto se kriske hleba res ispecene na plotni stednjaka tice i naribane belim lukom (@ Avet) ona je poznata valjda u svim delovima Evrope (prema licnom saznanju) i sluzila je nekada ljudima da malo zavaraju glad. Danas se takvo nesto sluzi u ekskluzinim restoranima visoke kategorije kao jedna vrsta predjela i ima naravno i odgovarajucu cenu. Mala anegdota za kraj – pitali neko dete zasto voli miris belog luka? kaze dete , zato sto tako lepo mirise na kobasice.
@Kertvaros
Kada ste spomenuli kuvarski prirucnik i specijalitet ‘pecene seve’, podsetilo me to sve na moje detinjstvo i moju babu. Kao klinci kada smo trazili nesto specijalno za jelo, baba nam je cesto odbrusila sa recenicom: „…da ne biste mozda i pecene seve da vam pravim?’.
Jedem beli luk da zavaram stražnjicu da misli da sam jeo kobasicu, tako se u šali govori u narodu.
@ Pajo Vizin
Odlaskom i bioliskim nestankom nasih prethodnih generacija, gube se mnoge reci, pojmovi, poslovice i uzrecice i jos mnogo toga. Tako je i sa „pecenim sevama“ One su vremnom postale sinonim za ekstravaganciju i luksuz sta su stvarno i bile. Seve (ptice) su se pripremale na razne nacine (u ostalom skoro i sve ptice pevacice) vrlo trazene zbog svog pre svega vrlo mekanog i neznog mesa koje su u proslim vremenima mnogi ljudi preferirali, pre svega zbog svojih krezubih vilica i nagnjilih zuba. Za jedan obrok po osobi bilo je potrebno minimum 10-15 ptica. Priprema tih malih stvorenja je bila vrlo radno intenzivna i bilo je jako mnogo posla oko priprema u kuhinji. Zbog toga su takva jela bila pre svega privilegija gornjih drustvenih staleza koji su u kuci imali i dovolno posluge za takav posao.
Imati na trpezi drozdove, slavuje, seve i slicno, je bila stvar drustvenog prestiza i takve specijalitete bi onda iznosili na sto uglavnom u reprezentativne svrhe da bi pred zvanicama pokazali ili potvrdili svoj drustveni status. Potraznja za takvim pticama je neminovno stvorila i odgovarajucu profesiju koja je postojala sve jos do duboko u 19 vek. U nekim Juznoevropskim zemljama postoji jos i danas, mada je postala ilegalna zbog EU zakona o zastiti ptica. Jedan od najpoznatiji lovaca ili bolje reci hvataca ptica je siroko poznati Papageno iz Mocartove opere „Carobna frula“ Papageno je izmisljeni lik koji nikada nije postojao, ali reprezentira na hiljade lovaca koji su postavljali zamke i mreze po celoj Evropi, naroito u u sezoni lova kada bi u jesen ptice odlazile u toplije krajeve i u prolece kada bi dolazile nazad. Oni su masovno hvatali ptice i preprodavali ih po pijacama zajedno sa ostalom zivinom i to je bilo jedno sasvim normalno i casno zanimanje toga doba.Danas su se vremena promenila sa njima i moralne norme. Osim toga niko nema vise ni volje ni vremena da se time bavi , kako kao lovac tako isto i kao kulinar. Ne tako davno i kod nas u Subotici su postojali ljudi koji su hvatali ptice pevacice, manje sam rezama ali cesce „na lepak“ i ondaih prodavali zainteresovanim „ljubiteljima“ Nedeljom na Subotickoj „Golubcoj peci“